Политичка ситуација у Белгији умногоме је слична или гора него у БиХ, али она нема високог представника да је поведе „европским путем“ и путем централизације. Напротив.

Пише: Марко Шикуљак

Странка Нова фламанска алијанса која се залаже за независност овепокрајине остварила је такав резултат да без њих нема нове Белгијске владе. Нестабилност у Белгији поново забрињава високе званичнике ЕУ.

Одмах да кажемо, од распада Белгије нема ништа. За сада. Оно што је сигурно, очекује се маратонски дуго преговарање и склапање владе, у коме ће сви нешто попустити, па ће у власт, захваљујући компликованом систему, ући скоро сви.

Потребно је испунити територијалне и језичке критеријуме заступљености, (сем доминантних Фламанаца и Валонаца постоје и двије области у којима је њемачки званични језик), тако да се на крају, након полугодишњих преговора, добију владе у којима учествују сви који остваре значајнији резултат.

Како у Белгији нема странака које се боре за гласове обе етничке групе (чак су и еколошке странке национално супростављене), а за формирање власти је потребна двотрећинска већина у представничком дому, то значи компромис између представника Фламанаца и Валонаца.

На губитку су грађани који итекако знају да демократија у таквим условима нема смисла, али морају гласати јер се за неизлазак на изборе плаћа новчана казна. Политичари своја максималистичка обећања по доласку на власт не спроводе, понекад и на најбарапскије начине, као у случају подјеле двојезичког кантона Брисел - Хале-Филворд.

Уређење тог кантона је проглашено неуставним, али закон након избора није верификован, јер се није знало како подјелу спровести. Треба ли додати да је странка Хермана Ромпуја на обећању подјеле дистрикта добила већину гласова у Фландрији.

Све је, је ли, до пара

Економски снажнији Фламанци не желе финансирати осиромашене комшије. Из Фламаније стиже више новца у заједнички буџет, из кога се више издваја за социјална давања Валонцима.

Неки економисти тврде да то нису велике суме у односу колико, рецимо, Хелсинки одаваја за Лапонију, или богате француске провинције за оне сиромашније. Они економску солидарност Фландрије ка Валонији илуструју тиме да је то просјечан износ, који би сваки Фламанац потрошио када би сваки други дан платио пиво Валонцу (домаћу Стелу Артоа, претпостављамо).

Фламанци изгледа не воле оне који немају навику да плате пиће у кафани, и стога гласају за десно орјентисане либерале, док у Валонији побјеђују странке социјалне орјентације.

Без обзира што је највише гласова освојила странка која се залаже за независност, она то неће моћи остварити. Али ће на основу максималистичких захтјева покушати државна овлаштења из сфере здравственог осигурања и дјечијих додатака, опорезивања предузећа и физичких лица, пренијети на покрајински ниво.

Политичке тензије у Белгији су тако високе, да су се 2006. на једној од гледаних телевизија нашалили монтираним укључењем у програм, у коме је речено да је Фландрија прогласила независност, и да Белгија више не постоји. И поред графичког упозорења да је вијест шала, великом броју људи вијест је била могућа и вјероватна.

У државном осамостаљивању Фламанци су ипак опрезни: ЕУ сигурно није одушевљена идејом да њен главни град буде поприште подјела, што може повући и друге европске покрајине, а треба одмјерити какве ће бити економске посљедице по фландријску привреду. Најприје се чини да ће Фламанци ићи на снажење своје федералне јединице, а у перспективи трaжити неку врсту конфедерације.

Лако би се подјелили, само да није...

Јасна језичка и национална граница се губи у главном граду. Брисел је географски у Фландрији, и у некој замишљеној држави уједињене Холандије и Фландрије би био највећи град. Али у бриселском дистрикту фламанско становништво чини једну осмину популације.

Црвеном бојом је означен простор на коме се говори француски језик, сивом холандски, а црном  њемачки. Штиран је простор главног града Брисела, у коме су у оба језика у званичној употреби

Притом, највише Фламанаца живи у дијелу дистрикта који се налази између Брисела и Валоније, и раздвајају франкофоне Белгијанце. По једна франкофона и холандска област су без територијлног континуитета са Валонијом и Фландријом, а двије њемачке области су на територији Валоније. Но око њих се не ломе копља као око административног центра ЕУ.

Историјски: Од централизације ка федерализацији

Белгија је дио Низоземске (данашњим рјечником Бенелукс) који се за разлику од данашње Холандије није ослободио од Хазбурговаца. Након неколико промјена господара, 1815. Белгија је припојена Уједињеном холандском краљевству, али уз француску помоћ 1830. почиње устанак након кога Белгија постаје самостална краљевина. Франкофони имају превласт иако их је бројно мање, њихова Валонија се индустријски развија , све их је више у Бриселу који је теритријално у Фландрији, а француски језик је званичан у свим сферама друштва, док фламански говор остаје само језик маргинализоване масе.

Борба за еманципацију је почела управо од језика. Фламанцима је признато право на кориштење језика у званичној употреби (школство, администрација) било као једини језик уколико је округ чисто фламански, или паралелно са француским ако је у округу мјешовита структура становништва.

Са економске стране Фландрија почиње јачати након првог свјетског рата. Валонска тешка индустрија је слабо поднијела промјене у производњи, Фландрија је користила излаз на море, а затим су захваљујући физичкој бројности формирали власт која је креирала економску политику улагања у своје области.

То су радили толико успјешно, да су до тада доминантни Валонци морали тражити аутономију, да би заштитили своје интересе. Колико је све ишло против њих, илуструје и то да је у другом свјетском рату њихова индустрија страдала мање него фламанска. И док су Фламанци градили савременије фабрике, у Валонији су оне застаријевале и у њих се није довољно улагало.

Након велике економске кризе (јавни дуг се 80-их изједначио са друштвеним производом) и девалвације франка, Белгија се након неколико реформи федерализује, и Фландрија, Валонија и Брисел самостално воде економске послове.

Вјероватно претпостављате да Фландрија најуспјешније води своју привреду, а да је у Бриселу, уз све европске институције незапосленост прије свјетске кризе достизала и 20 одсто. Подијељеност у Валонији је довела до неравномјерног развоја, што омета усаглашавање политичких ставова у овој покрајини.