Украјина одлучује: наредних пет година на челу је предсједник или предсједница? Сарадник Фронтал.РС има своје предвиђање.

Предвиђање аутора овог текста јесте да ће Тимошенкова  сутрашњи дан дочекати и даље као  предсједница, али владе, и да ће је нови предсједник Јанукович убрзо  након званичног преузимања нове дужности позвати да разговарају о горућим проблемима Украјине.

Пише: Милко Грмуша

Слично осталим земљама бившег комунистичког лагера, вишегодишње благодети транзиције и у овој држави довеле су до тога да су грађани већином индиферентни према обећањима кандидата, чија испразност се дослиједно доказивала у прошлој и претпрошлој деценији.

Јулија Тимошенко, с једне, и Виктор Јанукович, с друге стране, покушавали су у посљедњих неколико мјесеци, а посебно након завршеног првог изборног круга, да увјере бираче у своју способност да се ухвате у коштац са кључним проблемима земље. Тимошенко, актуелна предсједница владе, као кључну тачку свог програма одредила је наставак демократизације државе, уз њен економски опоравак и националну хомогенизацију, док Јанукович своју изборну платформу највећим дијелом темељи на чињеници општег народног незадовољства изазваног тешком привредном рецесијом у којој се Украјина налази.

Наранџаста економска криза

Подсјећања ради, свјетска економска криза посебно тешко погодила је Украјину, због глобалног умањења потражње за челиком, главним извозним артиклом земље, а потом је и двадесет највећих банака било присиљено затражити помоћ државе. Посебно је критичан био други квартал 2009. године кад се тамошњи БДП спустио за скоро 18%, а до опоравка није дошло до краја године. Украјина је била присиљена да од ММФ тражи хитан зајам, прије свега ради сервисирања доспјелих спољних дуговања, али и финансирања гломазне и неефикасне државне администрације.

За разлику од претходних избора у Украјини, посебно оних из 2004. године и тзв. Наранџасте револуције, геополитички моменат у другом је плану, бар што се тиче грађана у Украјини. Силна и бајковита обећања прозападно оријентисаних тадашњих савезника Виктора Јушченка, још увијек актуелног предсједника Украјине, и Јулије Тимошенко, „хероине Наранџасте револуције“ показала су се као потпуно нереална, и стога не треба да чуди скептицизам бирача, посебно у западном дијелу земље, који је традиционално прозападно и националистички оријентисан, спрам нових парола и позива којима су бомбардовани у току предсједничке кампање.

Карактеристичан је свакако и примјер Василија Хуменјука, изборног аутсајдера из првог круга, бившег службеника из Ивано-Франкивска (западни дио Украјине) који је промјенио презиме у Противсих, како би разочараним суграђанима јасно дао до знања „да је против свих“, односно да је и против до јуче легендарних наранџастих.

У таквој друштвеној ситуацији, коју карактеришу двије депресије (на западу и истоку земље), једно разочарење (западни дио) и једно огорчење (источни дио), имајући у виду да већи дио украјинских олигарха, који имају и пресудни политички утицај у држави, отворено подржава Јануковича, јасно је због чега је Тимошенко све нервознија, па је чак прошле седмице најављивала и репризу Наранџасте револуције, уколико она не побједи, што свакако илустративно говори о њеној демократској провенијенцији. Револуционарни набој „лијепе Јулије“ трајао је пар дана, након чега су јој из њеног изборног штаба јавили да је револуционарна свијест народа отприлике на нивоу шест аутобуса који се максимално могу напунити и упутити у Кијев на демонстрације.

Нико није дао подршку Тимошенковој

Након првог изборног круга Јанукович је имао 10% предности над Тимошенковом (он је добио 35%, а она 25% гласова). Тимошенко се одмах по објављивању резултата бацила на посао обезбјеђења подршке поражених кандидата из првог круга. Ту подршку није јој експлицитно дао нити један од иоле релевантијих кандидата (од оних чији је резултат макар мало изнад нивоа статистичке грешке).

Посебно јој је била значајна евентуална подршка Сергеја Тигипка, бившег гувернера централне банке, који је био трећи у првом кругу са веома запажених 13% освојених гласова, а ти гласови су по природи ствари постали језичак на изборној ваги у другом кругу. Тимошенкова му је чак понудила и мјесто премијера како би је он подржао у другом кругу, међутим он је остао неутралан. Овдје ћу написати да би управо Тигипко, са својим идеолошки и национално  неоптерећеним програмом модернизације Украјине врло лако могао да постане слиједећи numero uno политички лидер у овој земљи.

Јушченко проклињао обоје

Подршку Тимошенковој чак није дао ни њен бивши савезник Јушченко, чијих мизерних пет одсто из првог круга понајбоље говори о степену разочарења народа наранџастима. Чак штавише, Јушченко је прво у једном тв интервјуу рекао да су оба кандидата „недемократе“ и „популисти“, с посебним акцентом управо на Тимошенкову, да би потом прошле седмице избио из Јулијиних руку и њен посљедњи адут којим је намјеравала да матира Јануковича.

Наиме, Јушченко није ставио вето на промјену изборног закона, коју је Јануковичева Партија региона прогурала у украјинском парламенту неколико дана пред одржавање другог и одлучујућег круга (ово посебно упечатљиво свједочи о констелацији политичких снага у Украјини). Ријеч је о томе да се овим промјенама укида правило да изборне комисије на бирачким мјестима могу једино да функционишу и легитимно и легално дјелују уколико се у њима на дан избора налази најмање двије трећине предвиђених и верификованих чланова.

Према досадашњем правилу, уколико се на бирачком мјесту не појави потребан број чланова изборне комисије и посматрача, сами избори на том бирачком мјесту се не узимају у обзир приликом утврђивања коначног изборног резултата. Тимошенкова је намјеравала да искористи ово поприлично чудно правило, тако што њени чланови изборних комисија не би партиципирали у раду оних комисија које покривају бирачка мјеста и изборне јединице у којима Јанукович има неспорну подршку бирача, а које се, прије свега, налазе у источном, традиционално проруском дијелу земље.

Што се геополитичког контекста тиче, као што је већ поменуто, он не детерминише изборни резултат у мјери како је то било посебно 2004. године. САД, прије свих, а и ЕУ, немају толику снагу у региону, а имају и много више озбиљнијих проблема и изазова да би своје ресурсе максимално употријебили како би Украјину увукли у своју сферу утицаја. Њихов адут, актуелни предсједник Јушченко, катастрофално је поражен у првом кругу. И сама Тимошенкова је већ поодавно промјенила како реторику, тако и практичну политику, и она све више респектује руски утицај и интересе.

Из ставова руских званичника јасно је да им је срцу ближи Јанукович, али да нису нимало гадљиви ни на лијепо Јулијино лице. У ствари, једино им је било одвратна ишарана Јушченкова фаца.

Ни сам Јанукович превише не инсистира на позивању на Русију, већ мудро игра на причу економског опоравка земље, која  се подједнако радо слуша како у Доњецку, тако и у Кијеву.