Република Српска данас има осамнаест година. Испунила је све услове за сопствену возачку дозволу и пасош.

А имала их је раније, али су јој одузети, ваљда због неискуства и незрелости. Имала је Република Српска и аутономан порески систем, и сопствене личне карте, и регистарске ознаке на аутомобилима, са ћириличним иницијалима градова.

Имали смо своју (међународно гарантовану) војску!

У РС су све новине, од којих неке још увијек излазе под истим именом, биле штампане ћирилицом. Како су постајале све више "независне" и "објективне", а заправо масно дониране са Запада, једна по једна су прелазиле на латиницу. Данас уз Фронтал у сајберсвијету, РС на хартији има још само једну, иоле озбиљну новину која пише ћирилицом. Шта више рећи, када је РС донедавно, уз велике референдумске позиваре и заштитнике државности, имала свој грб и химну.

Данас нам је добар и амблем.

Свети првомученик Дејтон

Уз полтронски и аутоцензурни самопрегор медија РС, данас никако није баш најјасније шта се одиграло два дана након Божића, на светог првомученика и архиђакона Стефана, те ратне 1992. године. Али се врло добро зна, да је у вечерњим сатима 22. новембра 1995. године, Радио-телевизија Србије прекинула свој редовни програм.

Нацији, особито оној преко Дрине, обратио се Слободан Милошевић. Српска радио-телевизија (данашњи РТРС) емитовала је прилог о месу и месним прерађевинама, настављајући редовну програмску шему још дубоко у ноћ.

Главни српски преговарач је објавио да је потписан мир, и да је Република Српска у свој територијални оквир вратила Мркоњић Град и Шипово. Није било стрпљења да се дочека крај говора, државом су се истог трена проломили рафали весеља и потекао алкохол. Тек ујутру, уз кафу и јутарњи мамурлук, грађани РС су сазнали онај дужи списак, који је новонастали "гарант стабилности на Балкану" жртвовао како би се надомирио однос 49:51. Односно укинуле санкције Србији.

Од потписа у Дејтону, нису престала изненађења овог типа, те се испоставило да је у односу на суверенитет РС, у питању најнепоштованији међународни споразум у историји.

Синдром скухане жабе

Иако су политичарима све ове године била пуна уста Републике Српске, оно што су урадили за претходних осамнаест, више је него поразно. Из те перспективе, ни оне двије овце на папиру не изгледају тако сигурно.

Када би се могло вратити кроз вријеме и испророковати данашњу ситуацију јавном мнењу из 1995. године, људи уморни од рата би добровољно узели пушке у руке и отпочели оружану побуну на све или ништа. Наравно, данас је то тешко схватити, још мање повјеровати у такво стање свијести, јер се, срећом, у миру мијењају и свјетоназори.

Ипак, понеки паметан наставник у основној школи, особито ако предаје биологију, потруди се дјеци дати неке далековидије лекције о животу. Тако су многи експериментално утврдили, како жаба коју ставите у врелу воду одмах искочи из посуде. Она коју ставе у хладну воду и лагано је загријавају, жива се скуха и не примјећујући да је дошло вријеме да искочи. Изгледа да се управо то десило грађанима РС.

Море Инцко, не гази орања!

Све почиње од наизглед баналних ствари, за које и данас већина становништва РС не зна ни да су се десиле. Напримјер, када Високи представник забрани епску пјесму "Орање Марка Краљевића" у уџбеницима за основне школе; а да нико од "интелектуалне елите", "независних медија", "невладиних организација" није ни бекнуо. Са нагласком на ресорног министра, којем није ни пало на памет да се буни, без обзира што Дејтонски споразум гарантује неповредиву самосталност ентитета у креирању образовне политике.

Тако се почиње.

Данас се неки вјероватно ни не сјећају због чега је па и био битан тај митско-фолклорни аватар Марка Мрњавчевића, несуђеног насљедника Уроша (Нејаког) Немањића, а погинулог као турски вазал у бици против хришћана на Ровинама. Поготово се не сјећају они који о њему нису ни учили у основној школи.

За њих, и оне који нису били на часу када се то предавало, ево само пар датума из историјске читанке.

14.12.1995. Париски споразум

Политичари РС су војном руководству из Дејтона мудро доставили карте велике размјере, па су тек након потврде споразума у Паризу стигле и оне нешто ситније.

Споразум је имао 150 страница и 102 карте, чијим је детаљнијим увидом постало јасно да су сви висови, превоји и раскрснице од војног значаја, а које су се налазиле у близини граничне линије, уступљени другој страни. Чак и на мјестима гдје се линија фронта није помјерала од почетка рата. Ово изненађење је прошло мирно, као и многа друга помјерања границе, са посебним нагласком на потпис Живка Радишића и прилике око Костајнице.

15.02.1997. Брчко

Као град од стратешког значаја за РС, али и примамљив излаз на Саву за ФБиХ, у Дејтону је договорено да Брчко остане у саставу РС, али да се чује и став арбитражне комисије.

Наведеног датума српска страна се сложила да ће одлука, каква год она буде, бити коначна. Арбитар Робертс Б. Овен, донио је 04.03.1999. одлуку по којој се једна трећина предратне општине Брчко под надлежношћу РС, и двије трећине у власти ФБиХ, уједињују у Дистрикт од 487 квадратних километара.

Потез је правдан непопуштањем ни једној страни, без обзира што се до тада у само Брчко вратило више муслимана, него Срба у цијелу ФБиХ. Тако је арбитар Овен пресјекао РС на два дијела, што другој страни није пошло за руком читав рат, још од успјеха операције Коридор 92.

02.02.1998. Заједничке таблице

Први у низу симболичних удара на самосталност РС, било је увођење јединствених регистарских таблица и саобраћајних дозвола, чиме су укинуте таблице са ћириличним иницијалима градова РС и српским грбом који је претходио бројкама.

Карлос Вестендорп је поздравио ову одлуку, као чин који ће омогућити већу слободу кретања грађана који путују на територију другог ентитета. При том се није крило како су управо грађани РС, ти чија је безбједност угрожена, већ се то управо истицало као "ствар у њиховом интересу".

Занимљиво је да је издато наређење по којем и Војска РС мора на своја возила ставити овакве таблице, без обзира што "слобода кретања војних возила" није била разлог за њихово увођење, нити би маскирна боја камиона могла бити камуфлирана таблицама. Колико је то био прозрив и у логици неутемељен потез, најбоље показује да нове "биометријске" таблице, имају своју варијанту за тзв. Оружане снаге БиХ, па чак и за такси возила.

05.03.1999. Смјена Николе Поплашена

Овим поступком, институт Високог представника у БиХ потпуно је изгубио чак и комичну, отрцану маску непристрасности, иза које је само реторички сакривао нецивилизованост, безакоње и силеџијство; а српски политичари себи ставили круну глупости, незрелости и неодговорности... ма дајте.

Да ли је ово икоме уопште занимљиво?

Фронтал.РС у вријеме када се о овим појавама требало писати, напросто није био физички остварив пројекат. Физички, у смислу 65.000 страних војника, који су хапсили све и свакога, без суда и закона. А интернет је био још увијек само мисаона именица из уста напредних омладинаца. И сада Фронтал мало кубури, са свим оним симптомима које имају угрожене врсте, али паметним људима је и ово довољно, па нема смисла да даље кваримо весеље.

Те досадне ствари, након чијег помињања немате ни најмању шансу да добијете донацију од оних који оснивају "независне медије"; много је боље набубати у штреберском, него бити поново набубачен у шанерском смислу.

Повратак у будућност

Стога је за Фронтал.РС данас много битније да се прича о томе како су неки прије осамнаест година успјели пробити коридор до Брчког и Бијељине, а да другима у мирнодопским условима није пошло за руком да (њиховим стопама) одвезу барем до Добоја. До Градишке "на Сави" се зна да ћемо аутопутем стићи прије избора, али још увијек не видимо сврху брже вожње, пошто се не зна како ће се "преко Саве". Свједно ће се опет морати на стари мост, кроз центар града. Даље ћете, без обзира што без визе и својим колима можете само за Београд, путарину плаћати Хрватима.

Исто тако, нама је битније да промишљамо шта ће бити када нестану паре од продаје телекомуникационог сектора, а да иза њих не само да није остало ништа опипљиво; него нас чекају и дугови према ММФ. Поготово смо заинтересовани да се владајуће структуре ману естрадног патриотизма. Да је било до разгибавања и уходавања института референдума у сврху заштите државности РС, а поготово основних симбола родољубља и идентитета, логично је било да се то уради у случају потпуно неодрживог оспоравања грба и химне РС.

Тада би позицију безрезервно подржала опозиција и обратно. Ситуација би била кристално чиста и гласачима у РС, и у ФБиХ, и онима у остатку свијета; одакле долазе ови који намећу такве идеје, у пакету са укидањем виза и чланством у ЕУ и НАТО. Свима би било јасно зашто то радимо и шта нам је циљ. Овако се, нажалост, на пушкомет види да главни проблем представљају страни тужиоци и судије, а не рушење (непостојећег) ауторитета ОХР.

Рођенданска честитка

Пошто нам је судство никакво, поготово за више пословно-политичке инстанце, моћ медија није тако брза као они сами; а поготово није достижна. Зато Фронтал.РС у овом тренутку можда не може обећати као у телешоповима, да ћете резултате примјетити већ послије седмицу дана; али може онима који се баве естрадним патриотизмом пренијети нека сазнања.

На наше анкетно питање "Да ли подржавате идеју самоопредјељења Републике Српске?", које смо поставили сада већ давног 19. септембра 2009. године и држали га мјесец и по дана, од 12.152 гласа, 74,07 одсто њих се опредјелило за опцију ДА, а 25,93 за опцију НЕ. Када се у обзир узме да домет и публика Фронтал.РС иду преко граница РС, значи да то није проблем. Наравно, уколико би се неко сјетио расписати референдум са сличним питањем.

Проблем је што је на наше анкетно питање "Одлука Владе РС да данашњи дан прогласи нерадним је:" које је постављено у 11: 15 08.01.2010. године, а скинуто у поноћ уочи рођендана, са 703 гласа дало сљедеће резултате:

У склопу акције закључавања против кашњења на посао - 5,41%

Признавање нерадне реалности – логично спајање викенда - 40,54%

Демонстрација бахатости према пореским обвезницима - 54,05%

Ово, такође, довољно говори паметним особама. Тако да ако ишта можемо поручити, јесте да оговорнима не пада на памет да (напримјер) најављени филм о Јасеновцу снимају на начин, као што су снимали Светог Георгија или Турнеју. Односно како су већ додијелили посао Штрабагу на Добоју; или Скадру на Градишци.

Дакле, заборавите продукцијску кућу дислоцирану у Козарску Дубицу и испоштујте једном процедуре које примјењујете на домаће ствараоце. Али озбиљно ово схватите и немојте се играти фотељом! Прије свега, поручите Горану Марковићу да не пише сценарио. Поготово он, и поготово ако мисли да неће ићи на тендер као и сви други.

Тим стварима ћемо се сигурно бавити. Напросто то схватамо као најбољи, односно једини могући начин, да Републици Српској честитамо рођендан којим је закорачила у посљедњу од тинејџерских година.

Ако је волимо, не значи да ћемо се правити да јој не видимо бубуљице.