"Српска дјеца у хрватским школама се осјећају неприхваћено и одбачено када виде да њихови другари славе Божић 25. децембра, а они 7. јануара, или кад не иду на вјеронаук; Вјерујте да се међу оним преосталим Србима у градским срединама често дешава да због прилагођавања дјеца од родитеља траже да постану католици.

Католичка црква им максимално излази у сусрет, потребно је да донесу крштеницу из православне цркве да би се протоколисали подаци, и ви постајете католик. Свештеници по неким селима ми причају да вјернике њихових парохија, за које знају да су читав живот живот живјели као православци, њихова дјеца сахрањују по католичком обреду уз фратра, да не би послије имали проблема са комшијама."

Пише: Марко Шикуљак

Ове ријечи чуо сам од Саве Штрпца, директора центра Веритас и човјека који ужива неподијељен углед међу Србима из Хрватске, у једном разговору који није стигао да прерасте у интервју. Једино у свјетлу ових изјава може бити необична вијест о оснивању Хрватске православне заједнице, која је најавила и борбу за оснивање Хрватске православне цркве.

Њена функција, по текстовима и темама које се обрађују на сајту хрватских православаца, тешко да ће бити побољшање статуса преосталих (Срба) православаца, који због опште климе у Хрватској или напуштају земљу или вјеру коју су исповједали. Причати о прекрајању историје, наставку клерофашистичког пута из времена НДХ, негирање српског присуства у Хрватској; није ништа ново што из данашње Хрватске није виђено.

Још је и сам поглавник сматрао...

Ни постојање Хрватских православаца није нека новина: Још 3. априла 1942. поглавник НДХ Анте Павелић указом је основао хрватску православну цркву, са циљем да онемогући утицај СПЦ. Једначина је била једноставна, све у Хрватској је хрватско, Срби су странци, али како их има превише, најлакше их је прогласити православним Хрватима.

Најављујући оснивање ХПЦ Павелић у једном говору 1942. године поручио: "У православље не дира нитко, али у хрватској држави не може бити Српске православне цркве. Ако црквена организација није интернационална, ако је партикуларна, онда може бити само национална хрватска".

За поглавара ХПЦ поглавник је поставио тадашњег митрополита јекатеринославског и новомосковског Гермогена, члана Светог синода Руске заграничне цркве коју су руски емигранти основали у Сремским Карловцима послије Октобарске револуције. Свети синод СПЦ у окупираном Београду одмах је осудио неканонски чин оснивања ХПЦ, а Свети синод Руске заграничне цркве је Гермогена ставио под забрану свештенодејства.

Експеримент није успио, јер врх НДХ није био јединствен у визији нације. Док су се једни стриктно држали клерофашизма и настојали да у земљи буду само католици, без обзира да ли ће Србе протјерати, побити или покатоличити, други дио је желио Хрватску у којој би постојале и друге вјере, али само уколико би ти вјерници признали да су Хрвати.

Наставак традиције клерофашизма

Не постоји назнака солидарности "хрватских православаца" са православцима Србима. Напротив. Уз слике православног манастира, светаца и Николе Тесле, иако се овај недвосмислено изјашњавао као Србин, стоји усташко знаковље. Данашња ХПЗ се активно позива на некадашњу НДХ, о њој говори у позитивном свјетлу; као симбол користи клерофашистичку шаховницу из Другог свјетског рата, са почетном бијелом коцкицом, карту НДХ у којој су укључени Босна, Крајина, Херцеговина, Срем и Бока Которска, као и симбол ХПЦ који је осмишљен за вријеме Павелића.

Све то би требало бити кажњиво по позитивном хрватском закону о забрани истицања фашистичког знаковља, но у земљи у којој се Томпсонови концерти преносе на државној телевизији не треба очекивати ни брзу, а ни ефикасну реакцију.

Са друге стране, на њиховм сајту се види да је њихова главна преокупација доказати како Срби уопште не постоје у Хрватској, већ да су православци у заблуди кад се називају Србима.

Можда би се неки од тзв. Срба у Хрватској који још увијек себе и Србима називају (легитиман одабир) требали размислити о својој генетици, а тек онда размислити и о свом положају у држави у којој се стољећима налазе.

Уз ту тезу се нуде и разне теорије, које саме себи противрјече након неколико редова:

Тада су у ВОЈНУ КРАЈИНУ досељавани ПРАВОСЛАВЦИ с истока... Ти православци са истока су, временом почели творити већину у појединим хрватским жупанијама. да би од краја 19. стољећа Српска Православна Црква (СПЦ) почела пропаганду међу тим пучанством, да су они - Срби!?

Једноставно питање, који су то православци са истока, а нису Хрвати, покушава се даље разјаснити у тексту Босански и Хрватски Срби, историјски су Власи. (Није баш да су Хрвати, али добро)

Наслов шири даље недоумице: Јесу ли и Босански (по инерцији и Херцеговачки, Семберски, Крајишки) Срби само православни Хрвати, који требају прихватити неку нову ХПЦ? Ако је главни аргумент њеног напрасног оснивања садржан у "Ако црквена организација није интернационална, ако је партикуларна, онда може бити само национална хрватска", зашто се планирају епархије у Бањој Луци и другим мјестима мимо авнојевских граница Хрватске?

Шта је са Србима

Са једне стране, свако ко живи у Хрватској је Хрват без обзира на вјеру, док је сваки словенски католик западно од Дрине ни случајно не може бити Србин католик. Тако су одавно у хрватски корпус побројани Буњевци, Шокци, Бокељи, па чак и католички Словени у Румунији! О Дубровчанима, њиховом декларисању као Срби католици и некадашњој барској архибискупији којом је столовао примас Србије, да не говоримо.

Иако је тешко преко реакција на сајту оцијенити колику подршку имају хрватски православци (сем државне, што није мање битно), јасно је да има оних који су једва дочекали исправљање "вијековних неправди и заблуда" и коначно освјешћивање православаца, наводећи примјере комшија који су се из овог или оног разлога изјашњавали као Срби.

Будући да црква није невладина организација, оснивање неке нове ХПЦ неће добити признање Васељенског патријарха ни кононских цркви, али у будућности лако и често може бити инструментализована од стране хрватске државе, као одличан начин за притисак на СПЦ и утицати на подјеле међу српским живљем. Непостојањем јасне стратегије ни међу њима, као ни из матице, наступ Срба у Хрватској је условљен вођством личности који су чинили кворум и већину, када се одлучивало да Срби умјесто констутивног народа постану национална мањина (видјети под: Милорад Пуповац).

Срби, сем што не могу повратити станове и остварити друга права, нису уопште пожељан члан друштва ни самим својим именом. Фудбалер Милан Рапајић је из презимена избацио слово Ј, јер тако звучи хрватскије, и мање подсјећа на српско поријекло (остаје да се види како ће то изгледати уз најновију српску помаму за именима Тиана, Диана, и сл.).

Највећа замјерка предсједници хрватске владе Јадранки Косор је било српско поријекло. У специјализованом хрвтаском часопису за кошарку, који у сваком броју више пута мора спомнути Дражена Петровића, никада нећете чути да му је отац Србин, и да је близак рођак са Дејаном Бодирогом. Слично је и са кошаркашком породицом Поповић.

Срби су и Арсен Дедић, Александар Станковић, Борис и покојни Ђорђе (Данке Дојчланд) Новковић, Нина Бадрић је то морала признати након што је баку сахранила у православном гробљу, право име Стојка Вранковића је Стојан, Даде Прше Миладин, старлета Нивес Дрпић је дјевојачки Зељковић…

Списак оних који су замаскирали српско поријекло је дуг, али и прилично непознат, а томе је узрок стигматизовања српског имена у данашњој Хрватској. Уколико неко није и не жели да се представља као Хрват, као Раде Шербеџија и Славица Еклстон, медији ће се потрудити да то квалитетно спинују, па више ни у шта нећете бити сигурни.

Како ће се завршити фарса са хрватским православцима зависи само од државе Хрватске. Чему постојање "хрватских православаца", ако је толико труда потрошено да се оно мало непротјераних православаца створи клима да им је мање зло да пређу у католичанство? Уколико Србе почне доживљавати  као своје грађане који имају људска права, хрватски православци ће или нестати, или постати виц. Нешто нам говори да се неће све тако једноставно завршити.