Један кратак, али жесток период, изјаве турских званичника су подигле прашину у медијима РС. У тексту који слиједи, покушава се дати одговор на питање: Шта је заједничко обнављању вишеградске ћуприје, формирању "супердемократске владе" у Београду и сарајевског подсјећања на Османско насљеђе?

Пише: Марко Шикуљак

"Направићемо Балкан, Кавказ, Средњи исток, заједно са Турском, центром свјетске политике у будућности. То је циљ турске спољне политике и ми ћемо то постићи. У Турској има више Босанаца него у Босни, Албанаца више него у Албанији, Чечена и Абхаза више него у Чеченији и Абхазији... За све ове различите нације на Балкану, Средњем истоку и Кавказу, Турска је сигурно уточиште, њихова домовина. Ви сте добро дошли. Анадолија припада вама. И ми смо сигурни да је Сарајево наше... Али, ми желимо да будете сигурни овдје као власници Сарајева и БиХ. Оно што се дешава у БиХ је наша одговорност."

Ово су ријечи министра спољних послова Републике Турске, Ахмета Давутоглуа, на отварању конференције под називом "Османско насљеђе и муслиманске заједнице Балкана данас" у Сарајеву. Турска је земља која нас подсјети заједничку историју тек кад чујемо да је помогла обнављање Старог моста на Неретви или Вишеградске ћуприје, али први турски дипломата не мисли да је то довољно, па је додао:

"Ми желимо нови балкански регион утемељен на политичким вриједностима, економској међузависности и сарадњи и културној хармонији. То је био отомански Балкан. Ми ћемо обновити овај Балкан... Отоманска стољећа Балкана су успјешна прича, а сада је треба обновити".

"Отоманска стољећа Балкана су успјешна прича, а сада је треба обновити"

Како сада одједном звучи чути ријечи "Турска је ваше сигурно уточиште, ваша домовина" - након петовијековног османског ропства? За исламолога Дарка Танасковића, својевременог амбасадора у Турској, то је исто као кад би министар спољних послова Шпаније с легитимитетом конквистадорских заслуга, позивао државе Латинске Америке на ново обједињавање под политичким ауторитетом Мадрида.

Уколико Турска стварно жели да, као балканска и европска држава, својим немалим потенцијалом конструктивно допринесе стабилности и напретку нашег региона, није препоручљиво полазити од представе о османском периоду као "златном добу Балкана" и "успјешној причи" коју би требало обновити, јер већина балканских народа то раздобље сасвим другачије доживљава. нагласио је Танасковић.

Чини се да би Турци жељели поништити и најосновније чињенице. Да су били окупатори које нико није звао да шире своју културну хармонију, и да су захваљујући њима балкански народи упали у историјски дисконтинуитет са остатком континента. Данас постоји више од тридесет држава које су некада биле у саставу Османског царства, од којих са османском прошлошћу немају проблем само Мађарска и Тунис.

Било како било, најважније је запитати се откуда Турска поново као тако крупан играч у овом дијелу свијета?

Одступање од наслијеђа Кемала Ататурка

Од 2002. како је на власти Партија правде и развоја Реџепа Тајипа Ердогана, Турска се удаљава од секуларне политике Мустафе Кемала Ататурка, који је својој земљи наметнуо западњачке моделе понашања, уређења, живота.

Без обзира што је Ататурк (у преводу: Отац турака) издао наређење да се преко ноћи поскидају фесови и замијене береткама, данас се у Турској на мала врата враћају фереџе, а кују планови лидера на територијама некадашњег царства. Турска је као чланица НАТО савезник Америке, а са Русијом склапа договоре око транзита нафте и гаса, јер је захваљујући јединственом географском положају, на споју Европе и Азије, битан партнер и за Русију, а још више за САД. Контрола над Босфором и Дарданелима је извор турске моћи, и у хладном рату је остала забиљежена као "америчка Куба" у надгорњавању два блока око позиција нуклеарних пројектила. Тако је након Кубанске кризе и САД повукла пројектиле "уран" из Турске, за руски уступак на Карибима.

Након балканских и првог свјетског рата, уговором у Севру 1920, Константинопољ је требао бити нека врста дистрикта (Турци су престоницу већ пребацили у Анкару). Слободна трговинска демилитаризована зона, док је област Смирне (данас Ефес) добила грчку управу, али уз турски суверенитет, да би након пет година био расписан плебисцит којим би грчка већина вјероватно вратила област у Грчку. Грци су се почели обрачунавати са турским становништвом, Турска војска је реаговала. Тако је договор пропао и велики број Грка је избјегао у данашњу Грчку. Овакав епилог је најмање одговарао Русији, која је преко подршке Грцима хтјела избити на Босфор, а Турска је постала битна карта у рукама западноевропских земаља.

Да ли је Турска и Европа?

Око уласка у Европску унију се ломе копља. Мало због тога што не желе да признају геноцид над Јерменима, а много више што би у ЕУ били друга нација по величини, уз огромно ресејање у највећој земљи ЕУ, Њемачкој. Турски утицај јача на Балкану. Њена мањина у бугарској постаје видљива, јер су до недавно били "туркофони Бугари", такозвани "помаци". Оваквог развоја ситуације се прибојавају и западноевропске земље, страхујући од културног, идеолошког и посебно вјерског сукоба, који би настао пуноправним чланством Турске у ЕУ. У Атини је отворена прва џамија након више вијекова, Турска је признала независност српске покрајине Косова, јача односе са Албанијом и америчким сателитом под шифром БЈРМ.

У унутрашње послове Србије се још једном умијешала након последњих парламентарних избора. Сулејман Угљанин је након одласка у Турску "по памет" промијенио став да може бити у влади Србије са Коштуницом и Радикалима, одигравши улогу којом је ову коалицију требало представити чисто српском (мађарске странке, које су се двоумиле, такође су одустале) и омогућити стварање садашње власти, пројектоване из америчке и британске амбасаде. Услиједило је потом помирење до тад закрвљених Угљанина и Љајића, у присуству министара дипломатије Србије и Турске, сад већ добро знаног Давутоглуа, који је најавио улагање Турске у рашку регију, гдје је као најзвучнија ставка наведена градња аутопута.

Шта заговара Давутоглуово Начертаније?

Значајна дипломатска и економска активност никад не иде стихијски ни без циља, и из свега је јасно да Турска жели јак утицај над својим некадашњим пашалуцима. У Сарајеву 04. новембра почиње Сајам турске привреде, која је већ одавно значајан фактор и на глобалном тржишту. Не треба заборавити ни значајно учешће Турске у обуци и школовању кадра за некадашњу федералну (муслиманску) армију, те њену улогу у оквиру НАТО приликом бомбардовања РС 1995. године. Изјава њеног министра дипломатије у Сарајеву је само јасна и гласна потврда оног што се из економских пројеката могло наслутити, а можда и потврда нагађања да су САД Турској намијениле улогу старатеља у региону, који би требао да ријеши неколико отворених питања.

Турска је, од свог историјског пада и секуларизације, редовно била земља на коју је запад Европе играо у овом нестабилном подручју. Између осталог, не желећи да Русија добије "морска врата" и више не буде ни на југу "затворена у боци", јер је Петар Велики такву ситуацију одавно разријешио на сјеверу, задобијањем излаза на Балтик и оснивањем Петрограда, те од изолованог полуазијатског царства направио свјетску суперсилу.

Да ли су Давутоглуове изјаве потврда нагађања, да су САД Турској намијениле улогу старатеља у региону?

Турска сада жели самосталније одлучивати о својој судбини, а једна од најутицајнијих књига у њеној спољнополитичкој орјентацији је Стратегијска дубина (Stratejik Derinlik) коју је написао управо Давутоглу, за кога се говорило да је тајни министар спољних полова, и док су други обављали ту функцију. Иако и он мантра попут наших политичара, како Европа нема алтернативу, његова доктрина је да се не може чекати да се нешто деси, а онда бранити тренутне позиције. Само државе које шире свој утицај изван својих граница користећи "меку моћ", могу се стварно заштитити по његовом мишљењу.

Водећи српски исламолог, професор доктор Дарко Танасковић, изјавио је да треба бити захвалан министру иностраних послова Турске, Ахмету Давутоглуу, на, како је нагласио, неуобичајеној отворености, недвосмислености и јасноћи с којима је у Сарајеву обзнанио и образложио неоосманске претензије спољне политике Турске.

"Неоосманизам је, објективно, упркос свим могућим привидима, константа спољнополитичког наступања насљеднице Османског царства, јачао је паралелно с напуштањем начела ататурковске спољне политике, а сада се, видимо, и јавно заступа", нагласио је Танасковић реагујући на изјаву турског шефа дипломатије да је "циљ турске спољне политике успон отоманског Балкана, као центра свјетске политике".

Танасковић је нагласио да је ријеч о промишљеној стратегији која се досљедно и самоувјерено, корак по корак спроводи

Турска је у сваком случају све јача економска и посебно војна сила, којој Европа и САД толеришу репресију над Курдима, будући да је тренутно незамјењива за војне операције у Ираку, затим као брана и стална пријетња Ирану, али и као бренд помоћу којег САД показују своје добре односе са исламским свијетом. Ту је и традиционални сукоб Турске и Русије, око интересне сфере у централној Азији, Слаб демографски потенцијал Европе и западног свијета уопште, осигурава јој све значајнију улогу на свјетској позорници.

У посљедњем грађанском рату у БиХ, Турска је имала јасну позицију и веома битну улогу, а како виде развитак односа у БиХ и на цијелом Балкану, њен министар иностраних послова уопште не крије. Проблем је што се мирољубиви имиџ који Америка покушава да представи умјеренијим муслиманима, а поготово сличне поруке које владе западноевропских земаља упућују својој све значајнијој исламској популацији, до сада углавном преламале преко српских леђа. Најочитије у виду некритичке подршке муслиманима у Босни и на Косову и Метохији, што је до сада одговарало само Америци, стварајући услове за нове и сталне кризе у југоисточној Европи.

Зато би спољнополитичка и међународна аналитика РС, уколико тако нешто уопште постоји, требала озбиљно да се позабави проблемом "османлизације Балкана", док још има времена.