Sve ovo, a oslanjajući se na neimenovane izvore, tvrdi ugledni novinar Sejmor Herš koji navodi da je uporno odbijanje mirovnih pregovora dovelo Zelenskog u situaciju da polako, ali sigurno gubi podršku Evropljana, a posebno onih iz Ukrajini najbližih država.

Herš navodi da u pomenutu grupu ulaze prevashodno Baltičke zemlje (Letonija, Litvanija i Estonija), ali i neke istočnoevropske, poput  Mađarske. On dodaje da je sve vidljivije da Zelenski gubi podršku neposrednih suseda i da će dalji nastavak rata zavisiti isključivo od toga koliko je vojničkih života još spreman da žrtvuje.

Imajući u vidu činjenicu da snabdevanje ukrajinskih oružanih snaga od strane suseda u mnogome uslovljava i stanje na frontu, jasno je da danas malo ko veruje da bi aktuelni ratni sukob mogao da bude okončan bez značajnih posledica i po već pomenute „posmatrače“. Naime, države, koje mnogi vole da nazivaju „Novom Evropom“, a čije članice su, uglavnom, nekadašnje pripadnice tzv. „istočnog bloka“ ili „Varšavskog pakta“, ratom u Ukrajini našle su se u nezavidnoj situaciji. Relativna blizina ratišta, kao i istorijska iskustva, navode na zabrinutost.

Obaveza isporuke sopstvenog naoružanja susedu, nametnuta od strane Vašingtona i NATO-a, pretvorila ih je, praktično, u učesnike u sukobu i taj status će do pravog izražaja doći već onoga trenutka kada (ili ako) dođe do potpisivanja mira između Kijeva i Moskve. Ali i svega onoga što će taj sporazum pratiti. Kao što će Vašington obilato naplatiti svoje učešće u ovom ratu, nema sumnje da će istim putem ići i buduća politika Moskve. A za to postoji mnoštvo načina.

Podsetimo, reč je o evropskom prostoru koji se tokom Drugog svetskog rata našao stešnjen između ambicija Hitlerove Nemačke da osvoji ceo svet i odlučnog odgovora tadašnjeg Sovjetskog saveza na pomenute pretnje. Narodi u ovim zemljama nisu se istakli baš preteranom željom da i sami krenu u rat protiv nacizma i tako obezbede sopstvenu budućnost. Vojevali su na strani onoga ko bi pre stigao do njihovih granica i, na kraju su morali da pristanu da im drugi kroje sudbinu. Tako će, najverovatnije, biti i sada. A metodi da se to prekrajanje sprovede još jednom, u prvoj polovini 21. veka,  daleko su efikasniji od onih iz 1945. Ne samo na vojnom već prevashodno na ekonomskom i socijalnom planu.

Ponovo steći status gubitnika u ratu, sigurno nije nešto što bi liderima „Nove Evrope“ išlo u prilog. Jer taman kad su se udobno smestili ispod krila NATO pakta, i obezbedili sebi pristup evropskim fondovima, na pleća im se navalila obaveza da se uključe u rat koji ni po čemu nije njihov.

Toga su svesni ne samo politički lideri nego i njihovi glasači. Ubrzani uzlet životnog standarda odjednom je doveden u pitanje. Ne zbog toga što su pomenuti nemoćni da produže istim putem, već stoga što su im taj put preprečili zahtevi Brisela i Vašingtona da Kijevu isporuče svo svoje naoružanje, a da istovremeno kupe novo, skuplje i – američko. A sve to košta.

Ono o čemu „novo-evropljani“ posebno moraju da vode računa je: kakvu će Ukrajinu naslediti. Da li će to biti zemlja sa kojom je, kao do nedavno, moguće normalno poslovati, iz nje se snabdevati neophodnim prehrambenim prerađevinama ili proizvodima teške i mašinske industrije...? Ili će im u prvom komšiluku biti još jedna američka vojna baza, sa desetinama hiljada marinaca opremljenih nuklearnim naoružanjem, koji su navikli na „američki način života“, sa svim onim što taj termin podrazumeva? A možda će reko granice biti Rusija, ili neka nova „Zajednica nezavisnih država“, protiv koje danas tako obilato šalju svoje naoružanje?

Nesaglasnost o postojećoj situaciji dovela je do toga da danas imamo dva potpuno različita pristupa svemu što nas čeka. Sa jedne strane Poljska je odlučila da u zaštiti svojih interesa igra na američku kartu i potpuno se potčinila prekoatlantskom moćniku. Sa druge strane, Mađarskoj je dosta da drugi razmišljaju u njeno ime, da joj određuju put u budućnost... Ostali još nisu načisto i sa zebnjom čekaju na kakav-takav razvoj drame sa druge strane granice.

Možda je i ta zebnja uticala na „novo-evropljane“ da Zelenskom predlože da povede malo više računa i o svojim neposrednim komšijama, onima koji su mu dali naoružanje, primili milione izbeglica, uputili novčanu pomoć... Jer svima je već uveliko jasno da se rat u bivšoj sovjetskoj republici vodi isključivo u interesu NATO i SAD.

Izvor: politika.rs/Slobodan Samardžija