Ako smo proteklih godinu dana strepeli gde će nas sve odvesti rat u Ukrajini, sada je sasvim jasno da idemo ka lošem. Već nekoliko meseci, a naročito posle govora ruskog i američkog predsednika pre nekoliko dana, vidi se da će se najcrnje slutnje ostvariti i da sledi eskalacija rata, ali ne samo po intenzitetu u Ukrajini, nego i da će se izvesno proširiti. Zbog toga je za ovih godinu dana broj država zainteresovanih za ishod ovog evropskog (ili svetskog) rata sve veći. Niko više ne govori o miru. Nema čak ni nagoveštaja da su mogući bar mali pokušaji da se pregovara o rešenju.

Iako se nemačka ministarka spoljnih poslova Analena Berbok „istrčala” rekavši da evropske države vode rat protiv Rusije, trenutno na strani „zapadnih sila dobra” ginu samo ukrajinski vojnici, ako se izuzmu dobrovoljci i plaćenici iz država njihovih saveznika. S druge strane ginu Rusi, i to mnogo, ali za njih je ovaj rat postao borba za opstanak, jer su shvatili da će ga u suprotnom ponovo voditi – na svojoj teritoriji. Zato će se ići do kraja, ma šta neko pod tim podrazumevao.

Pred godišnjicu rata, prema različitim obaveštajnim izvorima, i jedna i druga strana se nedeljama spremaju za ofanzivu. Iz Kijeva najavljuju „nešto posebno značajno” za dane oko 24. februara, ali su istovremeno morali da smiruju stanovnike da ruski avioni neće u jatima nadletati glavni grad Ukrajine, jer ovo nije Drugi svetski rat i ne ratuje se više na takav način. I u ruskim graničnim područjima izdata su upozorenja zbog mogućih raketnih napada.

Ukrajina nije uspela u ostvarenju navodne novembarske preporuke šefa CIA Vilijama Bernsa da napreduje na bojnom polju što je pre moguće, kako vojna podrška ne bi počela da opada. U Vašingtonu su republikanci sve glasniji u zahtevima za ograničenje pomoći Ukrajini, pa čak i za njen prestanak. Prema poslednjoj anketi Ipsosa i Rojtersa, podrška američkih građana opala je za više od 25 odsto. Generalno, Zapad neprekidno govori o jedinstvu, ali među državama koje su uvele sankcije i vojno i finansijski pomažu Ukrajinu jednako raste zapitanost dokle će sve to ići.

Posle Putinovog govora u saveznoj skupštini, gde je najavio odlučnost da će se Rusija braniti po svaku cenu, pa čak i nuklearnim oružjem, ukoliko to prve učine SAD – ovaj rat je za Ruse prerastao u otadžbinski. Od očekivanja da će Putinov režim, zbog gubitaka na frontu ili dejstva sankcija, biti svrgnut iznutra ili spolja, u šta su se polagale velike nade – sada očigledno više nema ništa.

Ma kako to zvučalo, Kremlju se ne žuri. Rusi su uspeli da strpljivo podnesu tri velika poraza u protekloj godini, uključujući i bazično pogrešnu procenu da će „specijalnu operaciju” završiti s minimalnim snagama od 150.000 vojnika. Ulozi na Zapadu takođe rastu. Malo ko sumnja u volju da lovci NATO-a budu isporučeni Ukrajini, a za oružje dugog dometa čak i „Njujork tajms” piše da se možda već nalazi u ukrajinskoj pozadini, jer se dešavaju neobjašnjivi napadi duboko na ruskoj teritoriji (vojni aerodrom), a jedan od njih je jučerašnji napad na duboko zaleđe u Mariupolju, koji je van dometa američkih raketa „himars”. Ali već i sa tenkovima postoje ozbiljni problemi. Poljska, koja je najgorljiviji zagovornik rata do kraja, može odmah da isporuči nemačke „leoparde 2”, čim se završi obuka na njima, ali se sada ispostavilo da nema rezervne delove za njih. I to ne zbog toga što je nemarna, nego zato što ih ni druge države nemaju – jer ih nema ni sama Nemačka.

Tragedija ukrajinskog naroda je u tome što u potpunosti zavisi od zapadnog naoružanja i njegove volje da im pomogne. To je dvosekli mač koji može dovesti i do pobede i do poraza, ali u oba slučaja podrazumeva činjenicu da Kijev ne može da odlučuje o tome koliku žrtvu može da podnese i dokle. Ukrajincima malo znače reči bivšeg britanskog premijera Tonija Blera da će se rat završiti onda kad Putin shvati da neće uspeti. Ili kad im Đorđa Meloni kaže da svaki mir koji podrazumeva predaju Ukrajine ne može biti pravi mir. Onaj ko nije bio u ratu ili je zaboravio kako on izgleda, gubi iz vida da svaki čovek u jednom trenutku počinje da želi kraj, a proteklo je mnogo dana u kojima su to Ukrajinci mogli da požele. Želeli su to i stanovnici Donbasa, ali u prethodnih osam godina taj „njihov” rat za Zapad nije postojao, barem ne u ovom obliku identifikacije.

Zašto se Putinu ne žuri?

Zato što je rat u Ukrajini samo jedan pojavno strašniji oblik međunarodne prekompozicije. I ona se već ozbiljno realizuje. Vođen političkim i ekonomskim interesima svojih država, politički istok, koji obuhvata i južne kontinente, ima svoju istoriju, sećanja i osećanje za pravdu. U nekoliko suštinski važnih država uskoro se održavaju izbori, a ukrajinski rat ih je već dovoljno opteretio. To svakako ne znači da će na sledećim predsedničkim izborima pobediti Donald Tramp ili Ron de Santis. Ali dubok trag ostavlja Trampovo upozorenje da treći svetski rat nikada nije bio bliže i da korist od toga imaju jedino „duboka država” u Pentagonu, Stejt departmentu i vojno-industrijski kompleks. Ili De Santisova konstatacija da Bajden u Ukrajini vodi politiku „blanko čeka”.

Iako se pokazalo da sankcije nisu ekonomski srušile Rusiju i da su više naštetile Evropi, ili baš zbog toga, G7 ponovo poziva na nametanje novih. Ali Indija je u okviru G20 već jasno najavila da ne želi da se o tome raspravlja na samitu.

Kina je pozvala SAD da preduzmu prve korake ka oživljavanju START-a i izašla s mirovnim planom za Ukrajinu, vođena svojim uverenjem „danas Ukrajina, sutra Tajvan”. Malo ko veruje da taj plan može zaista da bude prihvaćen, ali ga Zapad shvata kao zabijanje noža u leđa. Ukoliko odbiju da barem razgovaraju o Globalnoj bezbednosnoj inicijativi, a to bi bio drugi put da ga odbijaju (prvi je ruski plan iz decembra 2021), neutralne države, za čiji glas se grčevito bore SAD, mogle bi da pređu na suprotnu stranu.

Zato rat u Ukrajini jeste istorijska prekretnica, koja znači stvaranje postzapadnog svetskog poretka i zato se Putinu ne žuri, jer Zapad jeste trenutno ujedinjen, ali je i sve manje uticajan.

Izvor: politika.rs 

Foto: bbc.com