„Veseli se srpske rode", pisalo je na majici najboljeg srpskog fudbalera Dušana Vlahovića posle fenomenalne utakmice srpske reprezentacije u Lisabonu i plasmana na Svetsko prvenstvo u Katar. Bilo je to pre samo godinu dana. Dragana Stojkovića su slavili kao posle Italije 1990.

„Veseli se, veseli se, gavranu proždrljivi, gozba ti se sprema: častićeš se izdajicom domovine", nije napisao nijedan besni srpski navijač misleći na Dragana Stojkovića ili Dušana Vlahovića već zapravo veliki češki kompozitor Bedžih Smetana. U simfonijskoj poemi „Moja domovina". Za Smetanu je izdajica bio svaki Čeh koji je zbog Beča napustio Prag, spokojno se tamo odajući nemačkom životu.

Prag nikad nije napustio Franc Kafka, češki Jevrejin koji je pisao na nemačkom. On je, govoreći o „velikima i malima", da „ono što se u velikim književnostima odigrava pri dnu i predstavlja podrum koji zdanju nije neophodan, ovde se odvija na najvećoj svetlosti; ono što tamo izaziva prolazna okupljanja, ovde za sobom povlači ništa manje nego život ili smrt".

Patrioti i izdajnici

Tako je i sa fudbalom. Nemačka je doživela debakl u Kataru; slade se time nemački protivnici, kritikuju fudbalere nemački mediji ali to je samo jedan sportski neuspeh. Nije to pitanje života i smrti. Nije to tema koja otvara teme patriota i izdajnika, kao u malim zemljama poput Srbije. Srbi su talentovani za sport i zato uspesima u sportu nalaze kompenzaciju za neke druge neuspehe, pravednim sportskim pobedama „svete" se za neke druge nepravedne poraze ali zato porazi mnogo više bole. Kao ovaj u Kataru.

Đerdan Šaćiri slavi prvi gol protiv Srbije

A zapravo fudbal u Kataru nam je ogolio ono što se odavno dešava u svetu; za male nacije više nema velikih uloga. I u fudbalu su za male nacije rezervisani oni podrumi i prolazna okupljanja, za velike su rezervisani uspesi na Svetskim prvenstvima.

Pogledajte uostalom najboljih 16 iz Katara. Tri zemlje imaju više od 100 miliona stanovnika, četiri više od 50 miliona, četiri više od 25, dve više od 17 miliona ljudi. Ostaju samo tri reprezentacije iz malih zemalja; Portugal ima deset miliona ljudi (ali i Kristijana Ronalda i igrače poreklom iz bivših portugalskih kolonija), Švajcarska ima devet miliona ljudi (ali Kamerunce i Albance kao najbolje igrače) i samo jedna, koja je zapravo jedini pravi izuzetak od ovog surovog pravila: Hrvatska sa 3,8 miliona stanovnika.

Hrvatska je, međutim imala sreću da ima Luku Modrića; kad imate tako genijalnog fudbalera čiji je rok trajanja na vrhunskom nivou neuporediv ni sa jednim fudbalerom sa ovih prostora onda je oko njega lakše graditi tim čak i ako je rezervoar fudbalera relativno mali. Iako, naravno da Luka ne bi sve mogao sam da oko njega nisu slagani odlični fudbaleri i iz Hrvatske, ali i Hrvati koji su rođeni u drugim jugoslovenskim republikama i dijaspori.

Luka Modrić u meču protiv Belgije

Srbija je takvu sreću imala u tenisu sa Novakom Đokovićem a nadali smo da smo i u fudbalu sa „odrastanjem" svetskih šampiona sa Novog Zelanda i selektorom od autoriteta kome niko ne sme da se meša u posao na putu da postanemo „izuzetak". Ali postigli smo to da zapravo budemo samo najzabavnija ekipa na Prvenstvu, protiv koje se postižu najlepši golovi i koja je kadra da u grupnoj fazi postigne pet golova, dva više i od pobednika grupe Brazila i da bude poslednjeplasirana.

Igra velikih brojeva

U čemu je onda tu stvar? U onom Kafkinom podrumu gde nam je fudbal postao život i smrt pa smo odlučili da streljamo fudbalere posle jedne i po loše utakmice izmišljanjem ili iskopavanjem najbizarnijih afera? Pa bi duhoviti komentator mogao da primeti da sa Nemanjom Gudeljom na terenu nismo primili nijedan gol a s njim smo postizali mnogo „golova" na društvenim mrežama.  

Ardon Jašari, Đerdan Šaćiri, Granit Džaka i Rikardo Rodrigez slave pobedu nad Srbijom

Ili je možda sve samo igra velikih brojeva? Srbija, naime nema bekove. Ni levog, ni desnog. Jednostavno nema. Ne, to nije kao nekada s kraja devedesetih kad smo imali toliko dobrih fudbalera koji su „morali" da budu pozivani pa su zadnji vezni igrači Nađ ili Duljaj stavljani da igraju bekove jer niko drugi nije hteo. Sada zaista nemamo ni desnog ni levog beka ni za mnogo niži nivo od Svetskog prvenstva u fudbalu.

Zapravo, ima jedan Beograđanin, Adam Marušić, koji igra za Lacio na toj poziciji ali je on, pre mnogo godina, iz sebi znanih razloga, izabrao da igra za Crnu Goru.

Mala zemlja, najnoviji popis će spustiti Srbiju na šest i po miliona stanovnika, jednostavno nema beka. Selektor Stojković je imao izbor ili da forsira neke od bekova iz naše lige i da bar pokuša da ih uigra sa štoperima koji su daleko od klase Vidića ili Ivanovića, ili da proba sa formacijom bez bekova. Sa „napadačima" koji će igrati tzv. vingbekove i pokrivati i odbranu i napad. Andrija Živković i Filip Kostić su sjajni igrači, možda su za nijansu slabiji Nemanja Radonjić i Darko Lazović, i ideja da oni „zamene" klasične bekove je dobro radila u kvalifikacionoj grupi i drugom rangu Lige nacija. Na nekom drugom nivou fudbala.

Na Svetskom prvenstvu to je već bila tombola, ne samo protiv Brazila već i Kameruna. A onda je selektor u odlučujućem meču protiv Švajcarske izabrao taktiku praktično i bez zadnjih veznih igrača. E to je već bio „ruski rulet".  

Dušan Vlahović slavi vođstvo od 2-1 u utakmici sa Švajcarskom

Narod je baš to hteo, napadačku Srbiju, spajanje dva vrhunska centarfora na evropskom nivou: Vlahovića i Mitrovića, dva fudbalska umetnika Tadića i Sergeja Milinkovića Savića iza njih i igru na gol više. Dobili smo Vanju Milinkovića Savića kao na streljani od prvog minuta. Sreća što je ogroman i odličan golman pa su ga mnoge lopte pogađale ali nije bio svemoguć. Dobio je osam golova na tri meča i to od reprezentacija koje ni na jednom drugom meču nisu dale više od jednog gola.

I šta ćemo sad?

I šta sad? Srbija ima povoljnu grupu u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo; imaće konačno i najjače moguće protivnike u Ligi nacija i to je prilika da se uigrava tim koji će igrati na najvišem nivou bez iskopanih kanala između odbrane i sredine terena i bez toga da protivnik vežba centaršuteve u naš šesnaesterac trećinu utakmice.

Da li ćemo pronaći bekove ili usavršiti ovaj model igre za najveći nivo? I da li ćemo, dok nađemo bekove, izgubiti umetnika?

Igrač kao Dušan Tadić, koji je namestio oba gola protiv Švajcarske i koji je po fudbalskom znanju i autoritetu vođa ove reprezentacije, ima 34 godine. On je posvećen fudbalu maksimalno i može sigurno da igra na vrhunskom nivou još neko vreme, ali on će, kad bude Evropsko prvenstvo u Nemačkoj, imati 36, a Svetsko prvenstvo u Severnoj Americi 38 godina!? Zbog toga bi jedan od prioriteta ne samo Fudbalskog saveza već i države Srbije trebalo da bude da Lazar Samardžić, Srbin rođen u Nemačkoj, zaigra za reprezentaciju Srbije. Jer, bek borbenošću možda može da postane vrhunski a „desetka" kao što je Tadić, ili kao što je nekad bio Stojković, ne rađa se svake decenije.

Tadić, Šaćiri i Džaka u utakmici Srbija-Švajcarska

Jer, Hrvatsku je do drugog mesta na svetu vodio Modrić, ali bez Rakitića, rođenog u Švajcarskoj, sigurno ne bi došli do finala, kao što sada Modrić ne bi bio ovako siguran da uz sebe nema Kovačića, rođenog u Austriji.

Male nacije još ako se ograniče samo na igrače rođene na svojoj teritoriji nemaju nikakve šanse. Ako im je cilj najveća svetlost najvećih takmičenja a ne podrumi i prolazna okupljanja.

U sportu su barem pravila ista za sve. U nekim drugim stvarima „procesi" su mnogo komplikovaniji i u njima male nacije prolaze kao Jozef K. Tu ne postoji ni nada da „mali" može biti bolji od „velikog" i moćnog.

U fudbalu, onaj dečko što je čuvao koze po Zatonu Obrovačkom i Kruševu pa je osvojio „zlatnu loptu", dokaz je da nada ipak postoji. I za pojedinca i za naciju. Ne velika ali ipak nada. Koja se, naravno, smanjuje ako smenjujemo selektora neposredno pred Mundijal ili ako posle prvog meča „streljamo" fudbalere na društvenim mrežama i prizivamo onog Smetaninog gavrana.

Izvor: rts.rs