Poljska je raširenih ruku dočekala ukrajinske izbeglice dok su u pravcu fronta otišle hiljade dobrovoljaca, čemu se Varšava nije protivila.  Samo u jednom ruskom raketnom napadu, na fabriku u Konstatinovki,  poginulo je 80 poljskih dobrovoljaca.

Svi znaju da Poljaci, najblaže rečeno, ne vole Rusiju. Neki bi rekli da je akumuliran strah od Moskve  prerastao u mržnju. Poljska je u sprovođenju američke politike prema Rusiji postala najpouzdaniji partner, koji će uskoro postati najjača vojna sila u Evropi.

Takav odnos prema Rusiji korene vuče iz istorije koja se proteže vekovima. Ipak, događaji u 20. veku su duboko utkani u doživljaj Poljaka da je Rusija iskonski neprijatelj. Šta je Moskva toliko pogrešno uradila?

Drugi svetski rat i strahote koje je taj sukob doneo, počeli su napadom Nemačke na Poljsku. Dok su poljski konjanici kopljima jurišali na nemačke tenkove, Staljin je, bez objave rata, 17. septembra ušao u Poljsku i time stavio tačku na poljski otpor Nemačkoj. Zauzeta teritorija je pripojena SSSR-u dok je poljska inteligencija odvedena u logore.

Poljaci bi napad sa leđa možda i mogli da zaborave ali ne i ono što je usledilo. Na nagovor Lavrentija Berije, šefa unutrašnje bezbednosti SSSR-a, Politbiro koji je vodio Staljin,  naređuje egzekuciju više hiljada zarobljenika. Na više lokacija, uključujući i zatvore u Harkovu i Kalinjinu, pogubljeno je oko 22.000 Poljaka. Tačnije, 8.000 oficira, 6.000 policajaca i 8.000 onih koje su komunisti doživeli kao inteligenciju – državnih zvaničnika, vlasnika fabrika i drugih neprijateljskih elemenata.

Pošto je Hitler napao SSSR, Nemci su u Katinskoj šumi pronašli masovne grobnice sa pogubljenim Poljacima. Ta vest je obišla svet ali je SSSR odbijao svaku odgovornost uz optužbe da Nemci podmeću tragove njihovih zločina. Da stvar bude interesantnija, Britanci su prisluškivali kodirane izveštaje koje su Nemci iz Katinske šume slali u Berlin. Britanci su na osnovu tih izveštaja uspeli da razbiju šifru „enigme” i tako dobiju bitku za Atlantik. Neki istoričari smatraju da je to početak poraza Nemačke.

Možda bi odnos Poljaka prema Rusiji danas bio drugačiji da je tu bio kraj događajima čije posledice nije uspeo da izbriše čak ni kasniji „suživot” iza „gvozdene zavese” i savezništvo u Varšavskom paktu.

Kada je 1943. godine, posle Kurske bitke, ratna sreća definitivno izdala Hitlera, Poljaci su se suočili sa neminovnim dolaskom Crvene armije. Iz ugla Poljaka to je ona ista sila koja ih je napala sa leđa, anektirala pola zemlje i pogubila inteligenciju. Poljaci su u strahu od komunista odlučili da podignu ustanak, oslobode gradove od Nemaca i uspostave vlast.

Hitler je naredio da se Poljska brani po svaku cenu, što je i bilo očekivano, ali Poljaci i zapadni saveznici nisu očekivali potez Staljina koji je usledio.

Crvena Armija je stigla do Visle i stala. Bez ikakvog logičnog razloga. Tada je mogla da zauzme Varšavu bez većih problema ali Staljin je imao drugačiju računicu. On je jednostavno ostavio ustanike da se sami bore protiv Nemaca koji su dobili pojačanje i sistematski uništili Varšavu. Crvena armija je sve to mirno posmatrala, bez namere da pomogne Poljacima.

Staljin je uvideo da će, ako prepusti ustanike na milost i nemilost Nemcima, tako eliminisati opoziciju i protivnike uspostavljanju komunističke vlasti u Poljskoj. Na kraju je tako i bilo, Poljska je ostala pod uticajem SSSR-a, iza „gvozdene zavese” i u sastavu Varšavskog pakta. Poslednje ruske trupe su otišle u septembru 1993. godine.

Izvor: politika.rs/Marko Lakić