To se, pre svega, odnosi na crnomorsko poluostrvo Krim i prostor Donbasa, u kojem se već deveti mesec vode žestoke ratne operacije, a u kojima svakodnevno ginu desetine vojnika i civila, dok se materijalna šteta procenjuje na milijarde evra.

Sad je već sasvim jasno da stvari ne mogu da bude vraćene na stanje kakvo je bilo pre 24. februara ove godine, pa čak ni pre političkog prevrata u Ukrajini 2014, koji je označio sasvim novi odnos vlasti u Kijevu prema stanovništvu ruskog porekla i prema Rusiji kao susedu. U protivnom sve preti da se pretvori u globalni sukob uz moguću upotrebu i nuklearne tehnologije sa posledicama kakve je danas teško predvideti.

U ukrajinska dešavanja direktno su upletene četiri strane. Osim Ukrajine i Rusije, tu su svakako i SAD i Evropska unija. I svaka od pomenutih strana ima svoje interese koji nisu obavezno vezani za sudbinu ljudi koji žive na prostorima zahvaćenim ratom i preko čijih glava se razmenjuju artiljerijski plotuni ili preleću rakete. Ali su i te kako vezani za budući status, pa i sudbinu četvoro navedenih.

Ukrajini je kraj neprijateljstava svakako najneophodniji. Gubici u ljudstvu i infrastrukturi odavno su se popeli do mere kada postaje jasno da se polako sve pretvara u svojevrsno „lupanje glavom u zid”. Malo ko danas veruje da će ova zemlja uspeti da povrati ocepljene oblasti (Donbas, Zaporožje, Herson) i da svoje granice vrati u okvire iz 2014. Uostalom, to su krajevi u kojima živi većinsko rusko stanovništvo i pukim povratkom pod ukrajinsko krilo opasnost od budućih ekscesa ne bi bila umanjena.

Takođe, vidljivo je da bezrezervno oslanjanje Kijeva na zapadne saveznike za ove predstavlja sve veći teret. Evropa je iscrpela svoje zalihe oružja do mere kada biva ugrožena i njena bezbednost. Slično je i sa SAD koje jasno zaziru od direktnog sukoba sa Rusijom i čija finansijska podrška Ukrajini nije baš neiscrpna.

Rusija je od samog početka stavila na znanje šta želi, šta može, i na koji način misli da ostvari svoje strateške ciljeve. Početna lutanja po pitanju strategije ratovanja okončana su onoga trenutka kada su ukrajinsko nebo počele da prekrivaju rakete koje su rušile sve pred sobom. Ipak, u Moskvi svakako žele što brže okončanje ovog košmara. Pred ruskim rukovodstvom, svesnim da se svet iz osnove promenio, težak je put u pronalaženju načina da ojačaju infrastrukturu koja će ih povezivati sa istočnim zemljama, pre svih Kinom, Indijom, Pakistanom... Uz istovremeno vraćanje ponekih izgubljenih pozicija na zapadnom tržištu.

Stari svet kao, potencijalno najveći gubitnik u ukrajinskim dešavanjima, takođe mora da pronađe svoje novo mesto, da definiše granice i raščisti sa pitanjem: ko su zaista Evropljani, a ko je to samo geografski. U tom traženju, mesta će svakako morati da bude i za Rusiju i za Ukrajinu (pa i zemlje Balkana), ma koliko u Briselu to nastojali da izbegnu.

Praktično ostavljenim na cedilu od strane Amerike i bez prave energetske bezbednosti, zemlje EU moraju da učine veliki korak unazad, procene svoje mogućnosti i usklade ih sa željama za budućnost. To neće biti lako i mnogi će shvatiti da su do skoro živeli na račun migranata i radne snage sa istoka kontinenta, a koji je, faktički, stigao na naplatu.

Ni Amerikancima ne odgovara da rat u Ukrajini predugo traje. Tačno je da je vojna industrija sa zapadne strane Atlantika dobila novi zamah, zahvaljujući, pre svega, tome što je Vašington bukvalno naterao svoje evropske saveznike da se reše zastarelog oružja i počnu da kupuju novo, „Made in USA”. Ipak ni to nije pomoglo tamošnjoj ekonomiji da stane na stabilnije temelje. Takođe, nije pomoglo Amerikancima da se osećaju bezbednije. Jer sada se umesto Rusije pojavila nova pretnja – Kina, koja se nije mnogo uplitala u razmirice na lokalnim nivoima (Vijetnam, Koreja, Avganistan, Sirija, Čečenija...) na kakve su navikli stratezi u Pentagonu i Moskvi.

Prema rečima Eme Ešford sa univerziteta u Džordžtaunu, SAD bi pod hitno trebalo da počnu da se pripremaju za pregovore o budućnosti Ukrajine. Šta više, ona poziva Vašington da pokaže mudrost i stremi ka takvom rešenju u kojem će zakoniti interesi Rusije i njena dostignuća biti u velikoj meri poštovana.

Iako se pregovori o prekidu neprijateljstava danas čine nemogućim, Bajdenova administracija mora već sada da se, zajedno sa svojim partnerima, javno pozabavi teškim pitanjima koja slede po okončanju sukoba. „Vlada mora da izabere pravo vreme za otpočinjanje pregovora, kao i da odredi u kojem trenutku bi troškovi nastavka neprijateljstava mogli da premaše eventualnu korist”, objašnjava Ešfordova.

Izvor: politika.rs