Treba da se ima u vidu da do njihovog pokretanja ne može doći odjednom, voljom i odlukom jednog lidera, neprimetno i za nekoliko trenutaka..

Inicijalno, na vrhu lanca i ruske i američke komande jesu spremljeni tasteri u zaključanom bagažu. Obe torbe su u crnoj boji. To je gotovo jedina sličnost. Boju neki tumače zato što je ono što donose najdublje crnilo koje možemo da zamislimo. Amerikanci svoj kofer zovu "fudbal", a Rusi svoj "čeget". U njima se ne nalazi ono što velika većina običnog sveta zamišlja. To je samo „vrh ledenog brega“, inicijalni početak crne budućnosti.

Prvi ga je dobio Džon Kenedi. Naručio ga je posle Kubanske krize 1962. godine I kršten je u javnosti kao "atomski fudbal", "nuklearni lanč-paket", "crveno dugme", "crna torba", "predsednikova torba za vanredne situacije", ili jednostavno "fudbal" u kojoj je identifikaciona kartica “biskvit” jeste ta od koje sve najviše zavisi.

Ali da nije lako sve da se čuva i sačuva dokaza ima mnogo. Posle atentata na Regana došlo do gubljenja „biskvita“ ali posle sveobuhvatne potrage nađen je na podu operacione sale. I Bil Klinton jednom ga je, tvrde neki izvori, izgubio pa je češljanje po Beloj kući trajalo nekoliko meseci.

Vladimir Putin čuva nuklearni kofer još od 31. decembra 1999. kada je Jeljcin podneo ostavku i proglasio ga vršiocem dužnosti predsednika.

Dakle, za lansiranje projektila potrebna je itekakva količina elektronskih naredbi koje danas lako presreću obaveštajne službe i sateliti, a i fizička priprema niza lansirnih mesta za ispaljenje ne može baš da prođe nezapaženo. Neke procene zapadnih vojnih stručnjaka barataju podacima o čak sat ili dva vremena koje bi imali na raspolaganju od detektovanja alarmantnih informacija o pripremama do samog udara. Pretnja postoji, ali..

Teši saznanje da se ne može baš ugroziti čovečanstvo pukim pritiskom na crveno dugme na svom stolu: stroga procedura za atomski start zadata u Kremlju, nalaže da takva naredba mora da prođe tri nivoa provera da ne bi došlo do slučajnog ili neovlašćenoga lansiranja nuklearnih projektila. Slično je i u Americi.

Pre nego što bi naredba iz Kremlja stigla do nuklearnih silosa, pokretnih lansirnih rampi i podmornica, lanac mehanizma za pokretanje i nišanjenje je rukama je tri čoveka: ministra obrane Sergeja Šojgua, načelnika Glavnog štaba Valerija Gerasimova i zapovednika nuklearnih raketnih snaga Sergeja Karakajeva. Standardni protokoli koji su važili do početka sukoba u Ukrajini predviđaju i intervale od 20 minuta između prenosa naredbi preko nuklearnog „čegeta“. Vremenska pauza od “trećine sata” je predviđena zbog dodatnih provera autentičnosti svake odluke. „Čeget" se uvek drži blizu predsednika, povezujući ga sa komandnom i kontrolnom mrežom ruskih strateških nuklearnih snaga.

"Čeget" ne sadrži klasično dugme za nuklearno lansiranje, već prenosi naredbe za lansiranje centralnoj vojnoj komandi – Generalštabu koji ima pristup šiframa za lansiranje i ima dva načina lansiranja nuklearnih bojevih glava. Može da pošalje šifre autorizacije pojedinačnim komandantima naoružanja, koji bi zatim izvršili procedure lansiranja. Postoji i rezervni sistem, poznat kao "Perimetar", koji omogućava Generalštabu da direktno inicira lansiranje kopnenih raketa, zaobilazeći sva neposredna komandna mesta.

„Čeget“ je “aktovka” koja postoji u tri primerka i jedan je uvek u blizini ruskog predsjednika, a druga dva drže ministar obrane i načelnik Glavnog štaba. Svi su umreženi u sastav kodnog naziva Kavkaz koji omogućuje kodiranu komunikaciju između nosilaca najviših ruskih funkcija dok donose odluku o upotrebi atomskog arsenala. Nagađa se da su overe dva od tri čegeta potrebne već za iniciranje programa stvarnog atomskog napada. Glavni štab ruske vojske prima te signale i aktivira nuklearni udar putem predviđenih autorizacijskih kodova i detaljne višslojne identifikacije svake osobe i njene odluke u lancu komande.

Ove su mere zaštite od vitalnog značaja s obzirom na količinu ruskih nuklearnih zaliha po kojima su prvi u svetu. Procene govore o 6200 nuklearnih bojevih glava čuvanih u 12 skladišta širom Rusije. Njih oko 1200 iz tog kontingenta je spremno za lansiranje i nalazi se na svojim lansirnim mestima.

Pre sukoba u Ukrajini, Putin se javno izjasnio da je američki protivraketni obrambeni sistem s medijskim nadimkom ‘Ratovi zvezda‘  nemoćan da zaustavi ruske nove hipersonične rakete. Tu su i od pre klasične interkontinentalne balističke rakete, smeštene u silosima u zapadnom Sibiru, koje takođe mogu da dolete do Londona i Vašingtona. Upitno je jedino jesu li njihove sovjetske bojeve glave još u funkciji, s obzirom na ni Amerika ni Rusija ugovorom o zabrani testiranja nisu detonirale svoje nuklearno oružje decenijama.

Kad bi zaista došlo do aktivacije atomskog udara, dalekometne rakete bile bi poslednja mogućnost jer bi najverovatnije prethodno bili upotrebljeni manji taktički projektili koji mogu da dosegnu Ukrajinu ili obližnje tačke NATO snaga u Evropi. Oni se uglavnom nalaze u ruskoj enklavi Kalinjingradu, a tamo je i nekoliko raketa dugog dometa tipa Kalibr koje mogu da prelete do Londona. Taktički nuklearni udar moguć je i s kamionskih lansera raketama tipa Iskander koje veći deo Evrope takođe mogu da pokriju s ruske teritorije.

Ne treba gubiti iz vida da se svet s ruba nuklearnog rata dosad već uspešno povukao nekoliko puta, i to uglavnom zahvaljujući razumu u zapovednim lancima i drugim nivoima odlučivanja. Ali, ne zaboravimo i da se ludilo Drugog svetskog rata okončalo jednom takvom katastrofom.

Izvor: politika.rs