No, raspirivanje strahova od navodnog rata u BiH počelo je znatno pre sukoba u Ukrajini. Javnost se seća niza izjava najviših zvaničnika bošnjačkog naroda, koji su političke korake Skupštine RS „povratka na izvorni Dejton” opisivali kao „najavu rata”, pa su se među bošnjačkim vođama odomaćile teze o potrebi naoružavanja za „ne daj bože”. Kao kec na desetku došao je sukob u Ukrajini, za koji u Sarajevu više i ne skrivaju da bi mogao biti „istorijska šansa za BiH”.

Nakon eskalacije sukoba u Ukrajini sarajevski političari su odlučili da politici širenja panike pridodaju i evropskim ušima ugodne tvrdnje o uplivu ruskog uticaja, što onda zapadni mediji interpretiraju kao navodne namere Kremlja da svakog trenutka otvori i „južni front na Balkanu” iako to ozbiljnim bezbednosnim analitičarima izgleda prilično neuverljivo, imajući u vidu u kojoj meri su se načini ratovanja, kao i oružja kojim u ovom trenutku raspolažu i Zapad i Rusija promenili u odnosu na Drugi svetski rat, kada su takve tvrdnje možda i imale nekog smisla dok se analizirao uticaj „kupovine vremena” pre nemačke akcije „Barbarosa”. Ono, međutim, što je srpskim bezbednosnim ekspertima manje smešno jesu provokacije koje minulih nedelja dolaze najpre iz Prištine, ali i Sarajeva – dva međunarodna protektorata – gde jedni otvoreno provociraju šaljući vojsku na sever pokrajine, dok drugi stalno pričaju o ratu, ne bi li na taj način isprovocirali i izazvali Srbiju na reakciju, verovatno u nadi da bi se Beograd u slučaju intervencije onda suočio s optužbama i izvesnom odmazdom iz sveta. Međutim, ni Brisel ni Vašington za trenutno podizanje tenzija ne nalaze za shodno da opomenu Kurtija ili Izetbegovića.

A da lider SDA Bakir Izetbegović ne pominje slučajno Zelenskog, koji se „bori i za BiH”, sluti se i po tome što se i iz Ukrajine čuju glasovi kako se Kijev u svoj muci tobože zabrinuo za Balkan, što se između ostalog vidi i po pisanju „Kijev posta”, medija koji je postao glavno štivo u evropskim prestonicama i orijentir zapadnih medija, a koji piše o srpskim imperijalističkim pretenzijama koje podstrekava Moskva kako bi svaki čas rasturila Balkan. Kijevski list podseća da na severu Kosova žive Srbi, kao i u Republici Srpskoj, što taj medij stavlja u kontekst navodnog postojanja istorijske ljutnje Srbije i snažnog uticaja Moskve, koja na zapadni Balkan gleda kao sopstveni produžetak i bastion slovenstva i pravoslavlja.

List tvrdi kako Srbija kao zemlja kandidat za EU nije učinila mnogo da obuzda osećaje koji asociraju na moć, niti da obuzda osovinu Moskva–Beograd, a potom iznosi tvrdnje kako u Nišu postoji ruska vojna baza prerušena u humanitarni centar, da bi na kraju teksta napokon konstatovali da je nejasno jesu li Srbija i njene etničke manjine u Bosni i na Kosovu spremne da pokušaju da vrate „istorijsku pravdu” kao što to pokušava Rusija u Ukrajini.

Dok u Prištini izbegavaju bilo kakav dijalog i šalju vojsku u srpske opštine, kosovska ministarka spoljnih poslova Donika Gervala iznosi tvrdnje kako bi rat Rusije protiv Ukrajine „mogao da ohrabri Srbiju da vojno deluje protiv Kosova”, pa izražava zabrinutost da bi Balkan mogao da bude sledeća vruća tačka.

„Vidite neke sličnosti između toga kako Rusija deluje u Ukrajini i kako se Srbija ponaša u našem regionu”, kaže ona. Da li marketing Prištine i Sarajeva donosi plodove, pa je u percepciji Zapada prevladalo uverenje da „Srbi samo čekaju mig iz Kremlja”, ili su možda sugestije o potrebi širenja straha od Moskve dolazile obrnutim putem, to jest iz Vašingtona i Berlina ka Sarajevu, koje je to vešto iskoristilo i za unutrašnjopolitička pitanja?

„Tačno 30 godina nakon izbijanja bosanskog rata, u kojem je živote izgubilo oko 100.000 ljudi, sve je više naznaka da se na Balkanu sprema još jedan oružani sukob”, sumorne su rečenice koje nedavno objavljuje nemački list „Špigl”, koji kataklizmična predviđanja o mogućem sukobu argumentuje navodnom osovinom koja se proteže od Moskve do Beograda i dalje do glavnog grada RS – Banjaluke, a za šta je nemačkom listu kao krunski dokaz poslužio uzvik lidera Srba u BiH Milorada Dodika, koji je u Bijeljini rekao „živela Rusija, živela Srbija i živela Srpska”.

Nemački list citira neke posmatrače koji su zabrinuti da velikosrpski separatisti mogu biti sigurni u podršku Kremlja. Separatizam se, po ocenama „Špigla”, ogleda u najavama Srpske da će vratiti deo ingerencija koje su prenete na zajednički nivo vlasti u Sarajevu. Nabrajajući kako se to, osim Srbije, odnosi i na Bosnu, Kosovo, Crnu Goru i Severnu Makedoniju, „Špigl” konstatuje da su se oblaci posebno smračili u većinski srpskom entitetu BiH, Republici Srpskoj.

„Uz blagoslov Moskve Milorad Dodik poslednjih meseci intenzivira napore u postizanju svog dugoročnog cilja otcepljenja”, navodi list. Dodatna argumentacija koja po optici Berlina svedoči o „separatizmu” jeste to što Dodik kao član tročlanog Predsedništva zemlju još uvek naziva „mrtvorođenom” ili „demonskom zemljom”. Stoga i „Špigl” postavlja pitanje hoće li Vladimir Putin pokušati da u BiH primeni model uspostavljen u istočnoj Ukrajini, Lugansku i Donjecku. U nameri da objasni kako su zbivanja u BiH velika opasnost za Evropu, list konstatuje kako Dodikovu kancelariju deli samo 50 kilometara od granice EU, te iznosi tvrdnje kako strateška uputstva lideru SNSD-a redovno saopštava ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov ili ruski ambasador Igor Kalabuhov, dok sugestiju Aleksandra Vučića upućenu Dodiku da ne pravi vojsku u RS „Špigl” tumači kao potvrdu o tome „ko ima zadnju reč u srpskom taboru”, pa srpskog predsednika opisuju kao majstora u umeću izbegavanja jasnoće. Naime, iz pisanja medija jasno se može primetiti da se u Zapadnoj Evropi sve više priča o otvaranju „drugog fronta” tako što će Srbija koristiti svoje narode u susednim zemljama, koji se time pokušavaju predstaviti kao remetilački faktor, čime se pokušava uvesti narativ da Srbi spremaju ono što su Rusi uradili u Ukrajini pod firmom brige za svoju manjinu. Doduše, i u Beogradu ima onih koji veruju u sumnjivu spregu Srba s Moskvom, što su mišljenja koja se uklapaju u zapadne predrasude o Srbima i navodnim opasnostima – najpre zbog bliskosti pravoslavnih crkava, pa, među ostalima, profesor sa FPN-a Rade Veljanovski veruju da „među Srbima ima onih koji bi bili spremni na agresivne stvari za račun Rusije”.

Dodik je poručio da se treba vratiti nekoliko meseci unazad i pogledati ko govori o ratu, a ko poziva na mir.

„Kada se suoče s činjenicama, videće da smo mi vodili politiku upornog poštovanja Dejtonskog sporazuma i Ustava BiH, dok ono što smo iznosili kao mogući scenario o raspadu BiH oni uzimaju kao osnovnu mantru, pa pokušavaju da održe privid kako se ovde maltene postrojavaju neke jedinice da bi se sprovela secesija. Toga, naravno, nema. Javno i veoma jasno smo rekli da nikakve odluke o secesiji nismo donosili, ali ponekad jesmo govorili o tome da će kretanje BiH ovim neustavnim putem dovesti do raspada BiH”, rekao je Dodik.

On je ponovio da se Banjaluka u potpunosti zalaže za Ustav BiH, onako kako je napisan, a u kom piše da Srpskoj pripada 49 odsto teritorije, a 51 odsto Federaciji BiH.

„U Ustavu piše da sve ono što nije izričito dato BiH, pripada entitetima, a nisu joj date vojska, pravosuđe, indirektno oporezivanje. BiH nema ustavne nadležnosti za te oblasti iako za neke od njih postoji neka vrsta sporazuma, dok za pravosuđe ne postoji apsolutno ništa i sve pravosudne institucije formirane su bez sporazuma dva entiteta koji je bio neophodan. Sve je to bilo rušenje Dejtona, a kada mi kažemo da hoćemo da se ponašamo ustavno, oni to proglašavaju antidejtonskim, što može da se održi još neko vreme”, istakao je Dodik.

Izvor: politika.rs