Pravoslavni hram posvećen Rođenju Svetog Jovana Krstitelja, u poslednjem ratu miniran je u svojim temeljima. Ruka onih kojima ništa nije sveto, pa ni svetinja u kojoj sam Gospod obitava, učinila je da od njega danas ostane samo kupola kao istrajni svedok nekadašnjeg postojanja.

Do preciznih podataka o godini izgradnje hrama nismo uspeli doći, ali usmeno predanje kaže da je crkvu, šezdesetih godina prošlog veka, sazidao rođeni brat uglednog splitskog paroha protojereja-stavrofora Marka Plavše, rodom iz Dabra. Obojica braće sahranjena su u neposrednoj blizini crkve, ktitor sa desne strane, a sveštenik ispred oltarskog dela.

Lutajući grobljem u neznanju navedenog, čini se da nije nimalo slučajno što, među brojnim starim spomenicima, prvi ugledasmo baš onaj gde počiva sveštenik Plavša. Moglo bi se među tim starim kamenim krstovima, uklesanim natpisima na pločama, štošta još saznati i pročitati o nekadašnjem stanovništvu sela Dabar; ko je bio kovač, majstor, ko je iza sebe ostavio brojne naslednike, koliko njih je život dalo u NOB-u, ali je to priča za neke druge prilike, jer živi svedok vremena je na nas čekao.

Nedaleko od ostataka hrama, u maloj kući ispred koje nekoliko mačaka koristi sve blagodati proletnjeg sunca, živi stogodišnja Milica Stojanac, jedina preostala srpkinja u selu Dabar.

Odmah na početku kaže nam Milica kako je: „zagazila u stotu”, ali ni sama ne mogavši da precizira tačan datum rođenja, ne zbog pamćenja koje je još uvek zavidno služi, već zbog spleta okolnosti pod kojim su deca, u njeno vreme, upisivana u knjige rođenih.

Još osam meseci pa tačno sto godina

– Može biti da sam i ranije rođena, jer su me roditelji tek oko Đurđevdana nosili u Bitelić u crkvu, tamo krstili i tamo upisali datum rođenja. Tako je tada bilo, trebalo je dug put na noge preći i vremena naći za dete upisati u knjige. Snegovi su veliki padali tih godina, po devet dana i noći nije se moglo ni iz kuće izaći – pojašnjava nam Milica.

U njenim rodnim Šarićima, kaže, nije više ostao niko, baš kao ni u Dabru u koji se udala. Pamti Milica dobro i svoje odrastanje, roditelje, braću i sestre koji odavno više nisu među živima.

– Mati je rodila jedanaestoro dece, ali je preživelo nas sedmoro. Otac otišao u Ameriku da radi, da prehrani tolika gladna usta. Za tri-četiri godine koliko je tamo bio, nije kući doneo ni četvrtinu današnje kune. Nas pet sestara i dva brata morali smo sve raditi, a mati nas je hranila zahvaljujući trkljama kojima se loza veže. Sekla je trklje od metar, nosila u Sinj prodavati i od toga uzimala toliko da možemo preživeti. Uzimali su od ljudi na čuvanje konje, goveda, pa kako smo odrastali tako smo ih išli u planinu čuvati. Do Petrovdana jedan varićak žita (10 kg), posle toga dva, to je bila plata za čuvanje tuđeg blaga. Mati je legla ćurke, pa smo i njih čuvali. Ako ih izgubiš, kući ne dolazi dok ih ne nađeš, makar morao i noćiti vani – priseća se Milica svog odrastanja.

„Težak život, ali evo me još žive“

Milica Stojanac selo Dabar

Kako je koja odrastala tako su se redom i udavale, pa je došao red i da Milica potraži svoju sreću. Mislila je da će joj tamo, u novom domu, bar malo lakše biti, ali teret i muke nisu je ni tada zaobišli.

– Došla u kuću sa puno braće. Čim im je otac umro, udario nered i braća se podelila. Mom Marku ostao delić kuće. Tu sam rodila dvoje dece, dva sina. Peške sam išla u Vrliku na pijacu, po dvadeset kilometara, prodavati svoju robu koju sam iz devojačke kuće donela, bar da vreću za mlin i sito kupim. Ja sam držala kuću i decu, pokojni muž radio zemlju koja mu je pripala. Držali smo konja i kravu, mučili se da nam deca ne budu gladna, da njih odgojimo i odškolujemo. Sto puta sam otišla bez večere, gladna leći, ali za to niko nije znao, ni familija ni komšiluk, niti me je ko zatekao da tuđi krompir kopam, ni tuđe žito uzimam ni zrno, pa evo me još žive – priča Milica.

Kako su deca odrastala i njoj je bilo lakše. Sa njima je čuvala stoku u planini, imao je ko vode da joj prinese, i ko ocu da pomogne. Ni pedeset godina nije navršila kad joj je suprug umro, i onda je opet sve morala sama.

Trebalo je decu školovati, izvesti na put da se bore za sebe. Kad su bili slobodni, sa mnom su išli u planinu, a kad nisu sve sam radila sama. Sama travu kosila i vezala, sama na magarce tovarila i dovlačila, krave čuvala –pripoveda Milica, tek ukratko nabrajajući stvari sa kojima se kroz život hrabro nosila.

Na konstataciju kako joj je život, iz svega navedenog, oduvek bio težak i mučan, Milica kratko odgovara „Sad mi je najteže”.

Rat odneo najstarijeg sina

Sa svim teškoćama, mukama i nedaćama, hrabro se nosila, nikada odustajala, nikome se žalila , nikada roptala nad sopstvenom sudbinom. Koliko god je život bio težak ništa je nije moglo slomiti, sve do poslednjeg rata u kojem joj je, kako kaže, slomljena polovina srca. Zbog rata je ostala bez starijeg sina, a ona sa mlađim i njegovom porodicom završila u izbeglištvu, u Srbiji, punih dvanaest godina. Ni tugu zbog gubitka ne deli sa drugima, to je rana koja ne može zaceliti i koju će, kako kaže, svežu sa sobom i u grob poneti.

Selo Dabar

– Nije ni u Srbiji bilo lako, teže mi je bilo nego ovde. Narod te čudno gleda, podrugljivo, ne uklapaš se među njih pa kao da si smetnuo, ne znaš ni kud bi ni šta bi. Nije to bilo za mene i odlučim da idem nazad, u svoju Dalmaciju. Ako mi teško bude, skočiću u Cetinu i neka me jedu cetinske ribe, bolje i cetinske nego dunavske. Nisam se premišljala – priseća se Milica svoje odluke o dolasku.

Dva meseca po povratku provela je u kolektivnom centru Strmica, a onda najzad došla svom domu. I tada sama kao i danas, bez pomoći i društva, oslanjajući se isključivo na sebe, svoju snagu, odlučnost, volju i želju da se bori kroz život. Iako je na pragu stote, u njenoj bašti luk i salata već su okopani, krompiri iznikli, a i blitve ima više no što joj treba. Sve to radi sama zahvaljujući, kako kaže, samo Bogu na zdravlju koje je i dalje dobro služi.

– Slabije me oči služe, iako još svuda sama hodam. Popušta i mozak, a i slušalicama (misleći na uši) baterije slabe. Ne mogu se na to žaliti, sat otkucava pa sve zri. Možeš me psovati, a da ne čujem, pričati nešto a da ne kopčam, samo ne udaraj jer još čujem da boli – šaljivo će Milica, zadovoljna što ipak može da sama o sebi brine, i ručak skuva i vode iz podruma donese.

Životnih mudrosti u starosti ima na pretek

Na šaljivim dosetkama, brojnim anegdotama, narodnim pripovetkama, poslovicama i poukama životnim, pozavideli bi joj i oni sa najvišim diplomama. Njeno školovanje trajalo je svega osam dana, tokom kojih je naučila čitati na oba pisma dok joj prsti, kako kaže, nikada slova nisu savladati mogli. Danas, kada svoje samačke dane provodi u društvu mačaka i televizora, ne računajući posetu rođake koja je obiđe jednom ili dva puta mesečno, svakodnevno prati informativni program, rat koji bukti i krizu u svetu, i o svemu ima izgrađeno mišljenje.

Ono što nam nije uskratila, pored gostoprimstva i dragocenog iskustva ovakvog razgovora, jeste savet kako treba ići kroz život, sa snagom za sva iskušenja i blagoslovom za ovakvu starost.

– Uvek pođite prvo od sebe, i ne činite nikada i nikome ono što ne želite da vama čine. Bilo zlo ili dobro u životu, nikada ne nanosi zlo drugom, da i drugi pati. I ujutro kad ustanete, i uveče kad legnete, morate znati da Bog odozgo gleda i da će nam po našim delima suditi. Meni sada ne može vratiti godine, ali mi je dao zdravlje i snagu da nosim ove koje imam, i tu nema velike mudrosti – ipak mudro zbori Milica za kraj.

I sa tim savetom nas je ispratila, vraćajući se svom miru, životnoj tišini i svakodnevici, ne izostavljajući ni poziv za ponovni susret, makar onda kada i zvanično navrši tu stotu godinu.

Izvor: srbi.hr