Скоро свака продавница је имала свог залихара, који је сваких неколико дана долазио да тражи велике количине нечег другог. Да се круг окрене и да исти позив не буде запостављен постарала се „специјална војна операција“ Руса у Украјини. Скорашње занимање пренесено нам од западних савременика убрзано захвата шире народне масе. При сваком помену нечег опасног по јавност, опис дјелатности налаже да се што брже запутимо ка маркету и пажљиво одаберемо производ који ћемо тај дан вући кући у великим количинама. Наравно, нарочито посвећено треба приступити томе да се и по најмањој потреби виче на радницу, свађа са другим једнако посвећеним залихаром ако нам пола замишљене куповине однесе у правцу свог дома.

Овако ћемо, чини се сваке двије године. Сваке двије године ће владати неки страх. Сваке двије године ће залихари да шире панику и међу онима који не желе да свакодневицу претварају у стални страх од сутра. Одговара ли залихарима да у килограмима купујемо заштитне маске за једнократну употребу? Или да стојимо неколико сати чекајући пар литара на бензинским пумапама?

И док је само некоћ било неколико стотина пацијената испред, прије неколико дана читам: Амбуланте за акутне респираторне инфекције у Бањој Луци су затворене. И Ковид болница у Бијељини је затворена. Гдје су онолики пацијенти? Излијечио их други страх. Сада су дневне новине пуне “посљедица руско-украјинског сукоба на балканске државе”, а за епидемиолошку ситуацију нико не мари. Само се министар здравља још успјешно бори за понеки редак у штампи. Сви остали су већ одустали. Протесте у Србији против епидемиолошких мјера брзо су замијенили протести против осуде руске војне акције коју је званична Србија упутила на Генералној скупштини Уједињених Нација; и контрамитинг оних који се са таквом одлуком слажу. Политичари региона се већ одавно не такмиче у томе ко ће имати мању бројку заражених, већ ко ће изрећи сложенији став о новој ратној кризи.

Нас убјеђују да два конститутивна народа у већем ентитету имају више разлога за страх, али ја виђам редове и по нашим продавницама. Медијско шопање становништва предстојећом катастрофом има два циља, чини ми се: да људи не буду свјесни своје снаге у систему и да постану - не мислеће, већ купујуће биће - дио тржишта на коме ће се иживљавати и зарађивати гиганти. Док су нам плате исте, а потрошачка корпа све већа, ми се нећемо бунити јер имамо могућност наступања глобалне несташице.

Ово ућуткивање људи страхом је први препознао Френк Фуреди као социолошки оквир под називом „култура страха“ или „клима страха“. Он исти феномен описује као изазивање страха помоћу којег се постижу политички и друштвени циљеви. Џорџ Гебнер је тврдио да је улога медија у успостављању општег страха једно од основних оруђа за постизање циљева тероризма. Лако нам је примијенити ово на свакодневицу: један терористички напад ће уплашити стотине људи који су били присутни на таргетираном догађају, док ће један медијски пропраћен терористички напад уплашити милионе. Исто је са било којим другим друштвеним феноменом. Кад се плашимо, лакше ће нам се усадити нове идеје, идеологије; јер нећемо имати времена мислити - од тога колико се бојимо.

Док се медији стандардно криве за све, треба примијетити да без обзира на сав технолошки и друштвени напредак, није се много промијенило. Раније се управљало људима помоћу страха од казне, од директне примјене силе коју ће као санкцију спровести државни ауторитет. Данас се управља људима помоћу апстрактне опасности, која влада “тамо негдје”, а шапу својих посљедица је већ поносно показала пред нама. Данас, државни ауторитет не уводи мјере зато што жели, већ зато што мора. Тако нам је бар речено. У сред тако модерне данашњице се војници шаљу на територију БиХ “како би се смирила погоршана безбједносна ситуација, а која би могла узроковати нестабилности на простору наше државе”. Тренажни летови у оквиру специјалне оперативне обуке млазних авиона Француза, који ће да парају небо БиХ као пред бомбардовање ће, дабоме, учинити да се народ осјећа сигурније. Већина грађана Сарајева није осјетила никакве нестабилности док наоружани војници нису почели марширати по граду. Циљ је, дакле, увући људима у кости опасност од рата, да би касније сви инструменти којима ћемо се од њега бранити били прихватљиви.

Корона вирус је био врло видљива опасност која нас је погодила. Народима са наших простора - вјечитим сужњима Европе, који још нису одвикли од оскудице и немаштине која је владала прије мање од три деценије - мало треба за страх. И у корони смо у прве редове послали залихаре да се постарају да нама осталима заиста ништа и не остане. Иако је свега било довољно. И није да није било тешко. И није да глобална економија не носи ожиљке корона-кризе. Али и тада, као и данас, медији су били оруђе преко којих се у људима стварала олуја за коју су мислили да ће само јаки преживјети.

Зашто се сукоб тако конкретних размјера попут овог руско-украјинског шири на читав свијет, па тако и на овај наш рњави Балкан? Зар није васколиким силама мило када виде да се не зна ко ће коме прије за врат да заскочи у сред Европе? Знају да им је један регион сасвим неконкуретан и погодан за управљање тек ако је посвађан. Има логике, мада су мало претјерали. И можда је Сарамаго отишао предалеко тврдећи са су Американци изумјели страх, мада се њиме одлично користе. И Американци, и они што с њима шурују, а и они што шурују против њих. Не стигнемо ни залијечити ране и сагорити мржњу, опет нам се уметне сјеме раздора у бразду. А ми овако паметни, ту бразду зађубримо и залијевамо. И негдје у паралелном универзуму, већ неки твитераш пише: “Као да смо им ми важни! Они ни не знају да постојимо, зашто би се бринули за нас?“ И то би пило воде да тако не функционише сваки дио свијета који нема кога послати на састанак самита Г20.

Сукоб у Украјини је већ поларизовао свијет, и показао зубе животном стандарду свих европских држава. Цијене горива су већ неколико седмица под небом. Вучић мијења бројке извоза и увоза одређених намирница у Србији. Све ово би заиста могло погодити и нас. Али, зар се не чини више за стварање нестабилности са насловом “3500 војника ЕУФОР-а приправно за БиХ”? Све владе држава бивше Југославије су заузеле поприлично бијел став по питању оружаног сукоба. Зар нам није јасно да државе чланице НАТО пакта треба да имају веће бојазни по своју сигурност, него мала и неутрална БиХ? Власти нас, са једне стране тобоже умирују, говоре да свега има довољно и да ће се увести мјере за излазак и из ове кризе; а са друге, упозоравају на посљедице које ће наше економије тешко прерасти. Нисмо једини. Влада Хрватске је усвојила пакет хитних економских мјера. Мађарска се такође окреће за 180 степени.

Страх нас мијења. И тако је откад памтимо свијет. Прво су се људи бојали оних јачих, па великих и моћних владара, а данас се бојимо живота. А то је и циљ. Постаћемо млитави као друштво и нећемо реаговати на аларме на које би морали. Сем стварања панике, и убијања било какве друштвене свијести у народу, константан живот у страху доводи до болести друштва у цјелини, преко све више болесних и апатичних појединаца. Ми ћемо се навићи на страх, на константну опасност која вреба над главом, толико, да се на ону праву опасност која ће од нас заиста захтијевати реакцију нећемо ни окренути. Иако је опасно то што нам раде, питање је: колико је опасно то за шта нас овим страхом припремају?

Пише: Мирјана Милашиновић

Фронтал