Posle jedne večere, Pjotr je rekao, „Ne mogu da zamislim vazdušne napade na Kijev“. Jezik mi je bio brži od pameti: „Da, isto kao što je bilo nemoguće zamisliti ih u Beogradu“. Mislila sam na NATO kampanju bombardovanja u Jugoslaviji koju sam pratila na terenu. Bila sam u Beogradu kada su prve bombe pale na grad, kada se nezamislivo pretvorilo u stvarnost. Pjotr je u to vreme bio srednjoškolac, ali znao je o čemu govorim. „To nam stalno ponavljaju ovi odozgo“, rekao je, misleći na propagandiste iz Kremlja, koji vazdušnu kampanju iz 1999. koriste kao presedan i opravdanje za svoje postupke.

Ruski predsednik Vladimir Putin nije propustio priliku da pomene NATO kampanju na konferenciji za novinare posle susreta s nemačkim kancelarom Olafom Scholzom. Jedan nemački novinar ga je pitao: „Hoće li biti rata u Evropi? Možete li isključiti takvu mogućnost?“ Putin je odgovorio: „Gospodin kancelar je upravo rekao da ljudi naše generacije (a ja pripadam njegovoj generaciji) ne mogu zamisliti rat u Evropi… A ipak, svi smo bili svedoci rata u Evropi koji se već odigrao, rata protiv Jugoslavije koji je započeo upravo NATO. Bila je to velika vojna operacija koja je uključivala vazdušne udare na jednu evropsku prestonicu, na Beograd. To se dogodilo, zar ne?“

Putin je onda na Bidenov poziv razgovarao s američkim predsednikom više od jednog sata. Jurij Ušakov, Putinov savetnik za spoljnu politiku, obavestio je potom novinare da je Putin „izložio Bidenu sopstveno viđenje odnosa između Sjedinjenih Država, Rusije i NATO saveza. Na primer, ruski predsednik je konstatovao da su Sovjetski Savez i Sjedinjene Države svakako bili najveći protivnici u vreme Hladnog rata, da bi onda primetio da čak ni 90-ih godina, u doba relativno prijateljskih odnosa, Sjedinjene Države i NATO nisu pokazali spremnost za konstruktivne odnose sa Rusijom.“

Pod vođstvom Sjedinjenih Država NATO je 24. marta 1999. započeo vazdušne napade na SR Jugoslaviju da bi prinudio Slobodana Miloševića da obustavi kampanju nasilja nad albanskim stanovništvom na Kosovu i povuče srpsku policiju iz tog regiona. Na dan početka bombardovanja, Jevgenij Primakov, u to vreme premijer Rusije, leteo je u Sjedinjene Države u nadi da će uspeti da isposluje nove zajmove kod MMF-a i reprogramira milijarde dolara duga iz sovjetskog vremena. Polazeći na put pozvao je potpredsednika Ala Gorea i zamolio ga da se vazdušni napadi odlože. Tri sata kasnije, Al Gore je uzvratio poziv i obavestio Primakova da su udari neizbežni i da Rusija tu ne može ništa učiniti. Primakov je naredio da se avion okrene i vrati u Moskvu. To je bio kraj ere pokušaja izgradnje prijateljskih odnosa i razvijanja saradnje između Rusije i Sjedinjenih Država. Okretanje Primakovljevog aviona iznad Atlantika danas se u Rusiji pamti kao prvi čin kojim je postsovjetska Rusija položila pravo da se čuje i njen glas.

Vazdušni rat iznad Kosova i Srbije trajao je 78 dana i bio je događaj bez presedana na više načina. Organizovan je bez odobrenja Saveta bezbednosti UN-a. Zemlje koje su u napadima učestvovale i veliki deo medija prikazivali su rat kao humanitarnu intervenciju. (Nisam jedina koja je tu frazu doživela kao oksimoron. Pitala sam o tome Lawrence Douglasa, profesora sa Koledža Amherst, koji je dosta pisao o ratu i međunarodnom pravu. „Rat kao humanitarna intervencija je bizarna formulacija koja se može iskoristiti za pravdanje svake agresije“, rekao je.) Intervencija je izvedena tako da se eliminiše mogućnost žrtava na strani NATO snaga: bombarderi su u početku leteli visoko iznad dometa protivavionskih projektila srpskih snaga. Udarima sa takve visine može se objasniti nekoliko slučajeva kada su NATO snage pogodile civilne ciljeve.

Pre nego što je kampanje okončana, Louise Arbour, tada glavna tužiteljka Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju, oformila je grupu čiji je zadatak bio da istraži optužbe za ratne zločine koje je počinio NATO. Ta grupa je dokumentovala nekoliko slučajeva u kojima je bilo civilnih žrtava: pogođen je jedan putnički voz, konvoj izbeglica, jedno selo na Kosovu, ambasada Kine u Beogradu i zgrada Radio-televizije Srbije. (Prva četiri slučaja verovatno su rezultat greške, ali zgrada televizije je namerno ciljana kao centar srpske propagande.) Do završetka izveštaja, mandat Louise Arbour na čelu tužilaštva je istekao. Njena naslednica Carla del Ponte odlučila je da ne otvori istragu. „Nije bilo izgleda da Carla del Ponte pokrene istragu protiv zemalja koje finansiraju rad suda“, rekao je Douglas. „Da je to učinila, možda bi Sjedinjene Države i Velika Britanija ukinule taj sud.“

Međunarodno pravo dopušta mogućnost vojne akcije u dva slučaja: ako je u pitanju samoodbrana jedne ili više zemalja i ako za to postoji odobrenje Saveta bezbednosti UN-a. Ipak, ima pravnih eksperata koji tvrde da vazdušni rat za Kosovo nije bio nezakonit. U članku objavljenom 2000. u časopisu Parameters, tromesečniku koji izdaje Ratni koledž vojske Sjedinjenih Država, ponuđena je nova vrsta opravdavanja rata „prirodnim pravom“; u izveštaju koji je britanskom parlamentu podneo profesor prava sa Londonske škole ekonomije tvrdi se da rat može biti legitiman i bez odobrenja Saveta bezbednosti. „Ima pravnih eksperata koji tvrde da međunarodno pravo nije uklesano u kamenu“, rekao mi je Douglas. „Ali zakon koji nije ništa više od preporuke nije zakon. Pravo ne može da funkcioniše po principu da zakoni važi za one druge, ali ne i za nas. Vazdušni rat za Kosovo sveo je međunarodno pravo kao farsu, jer se pokazalo da zakoni važe samo za slabe.“

Rusija nije imala direktnih interesa na Kosovu, osim možda maglovite i sentimentalne ideje o načelnoj naklonjenosti Srbima, jer i oni pripadaju istočnom pravoslavlju. (Kao i Ukrajinci, uostalom, ali izgleda to sada nije važno.) NATO intervencija ostala je zapamćena u Rusiji kao napad na Rusiju, jer je pokazala koliko je Rusija nevažna na svetskoj sceni.

Tog maja predsednik Boris Jeljcin prisustvovao je vojnoj paradi na Crvenom trgu, spektaklu koji je posle kolapsa Sovjetskog Saveza bio prilično zanemaren. Dvadesetak godina kasnije, parada povodom Dana pobede ponovo je grandiozan i preteći spektakl s tenkovima koji preplavljuju centar Moskve i avionima koji kruže nebom danima pre proslave. Kraj 1999. Rusija je dočekala sa Vladimirom Putinom na mestu predsednika. Njegov uspon nije direktna posledica vazdušnog rata za Kosovo, ali nema sumnje da su mu ti događaji koristili, kao i talas novog nacionalizma i resantimana koji su otuda proistekli.

Putinove beskrajne pretnje Ukrajini liče na dugo odlaganu odmazdu i odgovor na vazdušni rat za Kosovo. Predsednici i premijeri čekaju u redu da razgovaraju s Putinom – Emmanuel Macron je doleteo u Moskvu i proveo u razgovoru s njim 5 sati; Biden je zatražio da se termin za razgovor pomeri sa ponedeljka na subotu; Scholz je stigao u utorak. Ipak, svi ti susreti samo su učvrstili utisak da Putina više ništa ne može da zaustavi. Duma je odobrila rezoluciju kojom se od Putina traži da prizna nezavisnost dva separatistička regiona na istoku Ukrajine, posle čega će ovi regioni dobiti status sličan statusu Kosova posle kampanje bombardovanja. Ruski mediji tvrde da Ukrajina diskriminiše etničke Ruse i ljude koji govore ruski; agresivniji političari i novinari potežu i reč „genocid“. Putin koristi to navodno antirusko nasilje kao izgovor za pokretanje velikog rata u Ukrajini koji treba da pokaže koliko je NATO letargičan i neefikasan, koliko je Evropska unija podeljena i koji treba da pošalje jasnu poruku da niko ne može zaštititi Ukrajinu od Rusije. Ekonomski kolaps, gubitak ljudskih života i potpuna izolacija Rusije od zapadnog sveta za njega su prihvatljiva cena, ako će to pomoći da se istorija vrati na pravi put.

U „Nemogućoj zemlji“, knjizi o raspadu Jugoslavije iz 1994, autor Brian Hall opisuje kako su ljude jedni druge pitali: „Možeš li da veruješ da se ovo događa? U Evropi? U 20. veku? Od svih kontinenata i svih vekova?“ Na samom kraju 20. veka vazdušni rat za Kosovo pokazao je da je u našem svetu i dalje sve moguće, uključujući i bombe koje padaju na centar grada u kome žive ljudi koji se osećaju bezbedno i sigurno kao stanovnici velikog sveta i ne mogu da poveruju da im rat kuca na vrata, iako su dugo posmatrali kako se približava. Ako Putin odustane od pregovora i započne veliki rat, izgubljeni životi i užas koji će nastati biće isključivo njegova odgovornost. Ali ne treba zaboraviti da je svet u kome je takav rat moguć proizvod zajedničkih napora Rusije i Amerike u protekle 23 godine.

Izvor: pescanik.net