Све што сам дознао у Крагујевцу о нацистичким злочинима ужаснуло ме је и мотивисало да своје ђаке у Њемачкој подучавам о злу нацизма. Овим ријечима Нијемац Вернер Екерт (78), пензионисани средњошколски професор историје из мјеста Верл у покрајини Сјеверна Рајна-Вестфалија, започиње причу о својим младалачким посјетама бившој Југославији. Захваљујући готово случајном познанству с Крагујевчанком Јеленом Тимотијевић и њеним супругом Видосавом, Екерт је имао прилике да се шездесетих и седамдесетих година прошлог вијека у том граду упозна са историјским чињеницама о стријељању цивила, посебно ђака, 1941. године. Потресен тим сазнањима, о којима се тада у Њемачкој ћутало, он је на примјеру крагујевачког масакра својим ученицима деценијама ширио истину о масовним нацистичким егзекуцијама над цивилима.

Рођен 1944. у јеку Другог свјетског рата, Екерт је, након завршене гимназије у Виденбруку и студија, радио у средњој школи. Он за „Политику” каже да његове везе с нашим поднебљем сежу у породичну прошлост. Његов отац је рођен у тадашњој Аустроугарској, и то у Великом Бечкереку – данашњем Зрењанину – гдје је живио све до њемачког напада на Краљевину Југославију 1941. године.

„Тада се трајно преселио у Њемачку и запослио као месар у градићу Реда у Сјеверној Рајни-Вестфалији, а 1944. се оженио мојом мајком. Пред крај рата је регрутован за Фолксштурм (њемачка народна милиција која је обухватала оне који нису регрутовани у неку војну јединицу – прим. Д. Б.). Та организација је брзо растурена, а отац је добио посао у фабрици намјештаја. Пензионисан је раније, због посљедица ратних траума, а умро је 1984. године. Иначе, један од очеве браће је ступио у Вафен-СС дивизије”, објашњава Екерт.

Он каже да за вријеме свог школовања готово ништа није могао да на часовима историје научи о нацизму и њемачким злочинима.

„Та тема је вешто избјегавана и много више пажње се посвећивало наводно битнијим периодима Њемачког царства, односно ’другог рајха’ и Првог свјетског рата. О Аушвицу и другим концентрационим логорима није се говорило ни у школи, ни у породици. Мој отац је у таквим разговорима увијек ћутао, као и други припадници његове генерације. Мислио сам да крије неку тајну и почео сам да проучавам његову прошлост и поријекло. Јер ако дијете наслути да родитељи нешто крију од њега, то само распаљује његову радозналост”, наводи Екерт.

Тако се заинтересовао за наше поднебље. А онда се 1963. први пут упутио у нашу тадашњу земљу, након смрти очеве сестре из Бечеја. Са школским другом Андреасом је пропутовао и друге крајеве СФРЈ, а на путовању возом од Дубровника ка Сарајеву упознао је Јелену Тимотијевић, тада гимназијалку из Крагујевца, која се са друштвом из школе такође враћала с мора. Она за наш лист овако описује тај сусрет:

„Моје друштво и ја смо сједили у купеу, а два младића са стварима сатима су стајала у ходнику воза јер није било слободних мјеста. Били су приближно наших година. Позвали смо их у наш купе, што су захвално прихватили. Били смо млади и дружељубиви и за трен ока су превазиђене баријере. Уз много смијеха смо их учили да играју таблић, а касније смо размијенили адресе. Пошто сам само ја из групе гимназијалаца учила њемачки, Вернерово и моје дописивање се одржало. Тако је настало пријатељство које траје и данас и у које су се временом укључили Вернерова садашња супруга Хелга и мој садашњи супруг Видосав”, објашњава Јелена Тимотијевић.

Тако је Екерт, који је у нашој земљи поново боравио 1967. и 1977. године, у оба наврата био гост Тимотијевића у Крагујевцу. Тада је обишао Шумарице, спомен-учионицу у крагујевачкој гимназији, Музеј 21. октобра...

„Био сам ужаснут оним што сам видио и дознао о егзекуцијама чији починиоци нису презали да убијају и дјецу”, каже Екерт.

Нарочито га је потресло када је сазнао да је и брат Јелениног супруга Видосава стријељан у Грошници код Крагујевца. И то у истој кући у којој је, како каже Јелена Тимотијевић, Екерт примљен као гост.

„Видосављева мајка је, баш као и мој отац, схватала да кривицу не треба приписивати потомцима, нити онима који, попут Вернера, нису ни рођени у вријеме тих злочина. Вернер се одушевљавао ставовима мог оца, који је у Другом свјетском рату био заробљеник у њемачком официрском логору у Хамелбургу, али је увијек тврдио да никада не може цијели народ да буде крив, већ само појединци”, истиче Јелена Тимотијевић.

Потврђујући ове наводе, Екерт додаје да су му Јеленини родитељи, након што их је упознао, увијек служили као узор. И да је након сазнања о нацистичким злочинима у нашој земљи, ученицима у Њемачкој о злу нацизма, антисемитизма и једноумља говорио више него што је писало у тадашњим уџбеницима. На његову иницијативу сваки разред је на екскурзијама обилазио мјеста на којима су били концентрациони логори у Њемачкој, али и Пољској, Аустрији, Чехословачкој...

„Збивања у Крагујевцу, о којима сам разговарао с Јеленом, била су увијек у средишту историјских лекција у свим разредима којима сам предавао. Расизам, антисемитизам и национализам су хроничне болести које се стално понављају у таласима. Једино образовањем и човјекољубљем можемо да им се супротставимо”, закључује Вернер Екерт.

Помоћ избјеглицама

С обзиром на своје вишеструке везе са Србијом и некадашњом Југославијом, Вернер Екерт је након крвавог распада СФРЈ са супругом Хелгом помагао избјеглицама које су с нашег поднебља бјежале у Њемачку. Између осталог, Екертови су примили двије породице из БиХ, помажући им око школовања, студирања и запослења. Вернер је такође са својим ученицима организовао и прикупљање новца за избјеглице које су пребјегле у Србију. И данас, у пензији, Хелга ради у добротворној организацији, а Вернер помаже избјеглицама са зараћених простора широм свијета да добију боравак у Њемачкој.

Извор: politika.rs