Радомир Путник био је војник и војсковођа пуних четрдесет година. Војничко звање је стекао на Артиљеријској школи у Београду.

Два пута је био начелник Главног генералштаба, пет пута министар војни и начелник Штаба Врховне команде Војске Краљевине Србије у балканским и Првом свјетском рату.

Радомир Путник је творац модерне српске војске. У оквиру школовања и обуке официра увео је различите новине, укључујући и рјешавање тактичких задатака.

Заједно са Живојином Мишићем припремио је све ратне планове за Балканске ратове и Први свјетски рат.

УЧЕСНИК СВИХ РАТОВА ОД 1876. до 1916.

Путник је био учесник свих ратова Србије од 1876. до 1916. У два српско-турска рата од 1876. до 1878. командовао је Рудничком бригадом и Ветерничким одредом, јединицама које су се истакле у борбама на Јавору, Великом Шиљеговцу, Ђунису, око Пирота и у ослобађању Ниша, Врања и Гњилана.

У српско-бугарском рату 1885. био је начелник Штаба Дунавске дивизије, а 1890. постављен је за помоћника начелника Генералштаба. Тада је у програм обуке старјешина увео рјешавање тактичких задатака на Вишој школи Војне академије, у којој је предавао тактику и генералштабну службу.

Команда над Шумадијском дивизијском облашћу повјерена му је 1893, али му је 1895. одузета и 1896. је пензионисан под сумњом да сарађује с Радикалном странком.

Реактивиран је 1903. послије убиства краља Александра Обреновића и од тада је као начелник Главног генералштаба и министар војни 1904, од 1906. до 1908. и 1912. руководио ратним припремама.

Захваљујући њему, српска војска је наоружана брзометним оружјем и тешком артиљеријом, утврђена је њена доктрина, повећан је и обучен резервни старјешински кадар, отворене су официрске школе родова, обучено више генерација генералштабних официра, израђени су ратни планови и прописани поступци мобилизације.

У Првом балканском рату је као начелник Штаба Врховне команде знатно допринио побједи српских армија у неочекиваном судару с турском војском у Кумановској, а затим у Битољској бици у октобру и новембру 1912.

Послије Кумановске битке унапријеђен је у чин првог војводе српске војске.

У Другом балканском рату 1913. правовремено је распоредио и припремио војску, предвидјевши бугарски напад, што је било одлучујуће за тријумф у Брегалничкој бици.

Један оброк много наде

У Првом свјетском рату био је начелник штаба Врховне команде, све до погоршања болести 1916. године, када га је на том месту наслиједио генерал Петар Бојовић.

Путник је командовао српском војском за вријеме све четири непријатељске офанзиве на Србију.

У Првом свјетском рату 1914. вјештим маневрисањем и груписањем главнине српских снага допринио је сламању надмоћних аустроугарских трупа у Церској и Колубарској бици.

Његова одлука да напусти Београд и скрати фронт за вријеме Колубарске битке била је пресудна, јер је српска војска добила вријеме да се опорави и одмори.

Препорођену српску војску повео је у офанзиву, која је нанијела одлучујући ударац Аустроугарима код Сувобора, након чега је аустроугарска војска потиснута са територије Србије.

Када је почела четврта офанзива на Србију, Путник је већ био тешко болестан и није имао много удјела у оперативним одлукама.

Ипак, у околностима које су биле веома неповољне по Србију успио је да организује повлачење српске војске преко албанских и црногорских планина, до албанског приморја.

При томе осујетивши низом маневара намјеру њемачке Врховне команде да, у садејству с бугарским и аустроугарским трупама, опколи и уништи српску војску.

Претходно су га савезници – погрешно процијенивши ситуацију – онемогућили да офанзивом спријечи Бугарску да ступи у рат на страни Централних сила.

Носиљка са војводом Путником напушта Љуму новембар 1915.

Тешко болестан, Путник је стигао у Скадар 6. децембра 1915. године, а 9. јануара 1916. пребачен је на Крф, гдје се лијечио до септембра исте године. Са Крфа је отишао у Ницу да настави лијечење.

Војници су га, тешко болесног, на рукама пренијели преко Албаније. Путник је затражио да му се одобри петомјесечно одсуство за лијечење, које му је краљ Петар Први Карађорђевић одобрио.

Умро је 17. маја 1917. године у Ници, гдје је ковчег са његовим посмртним остацима остављен у цркви на Руском гробљу.

Сахрана Војводе Путника 18. маја 1917. године у Ници

Један од српских новинара пролазећи седам година касније туда запрепашћено је писао:

„Велики вођа наше војске још увек лежи у црквеном прозору и отаџбина не може још увек да се сети свог великог сина коме толико дугује“.

На то су му два француска генерала рекла:

„Или га пренесите у своју земљу и сахраните или дајте да га ми Французи сахранимо“.

Новембра 1926. године, више од девет година након смрти, на београдску жељезничку станицу стигли су посмртни остаци војводе Путника.

Сахрањен је на Новом гробљу уз све државне и војне почасти. Ту му је, прилозима многобројних поштоваоца, подигнут велики споменик.

Капела у којој је сахрањен Радомир Путник, Ново гробље у Београду

Већ по завршетку Првог свјетског рата, одајући почаст начелнику Врховне команде српске војске и првом српском војводи Радомиру Путнику, Канађани су једној од својих планина дали име Путник.

Мада је умро прије стварања Југославије, Путникова слава, побједе српске војске и одлучујућа помоћ у повезивању Јужних Словена пратиле су његово име кроз цијели 20. вијек.

Он и војвода Степа Степановић имали су своја посебна мјеста као команданти српске војске, која је ослободила Јужне Словене и омогућила стварање Југославије.

Једна од највећих сарајевских улица /као и бројне улице у другим градовима бивше Југославије/ у знак захвалности због побједе над аустроугарским окупаторима, деценијама су носиле име војводе Путника.

Извор: срна