Međunarodni odnosi nisu igra, ali američko-rusko zaoštravanje povodom Ukrajine upravo na to podseća.

Zapad upozorava da je Moskva na granici prema Ukrajini okupila 175.000 vojnika i da je mogućnost invazije „veoma realna”. Rusija odgovara da nema takve planove, da se radi o „malicioznoj propagandi” i da je razmeštaj vojnika njeno pravo.

Iza svega su dve konfliktne namere: Zapad je utrošio milijarde dolara u pokušaju da Ukrajinu izvuče iz ruske orbite i da njenim uključivanjem u NATO uđe u „meki trbuh” Rusije. Rusija tri decenije upozorava da to ni po koju cenu neće dopustiti.

Nedavni virtuelni samit predsednika Džoa Bajdena i Vladimira Putina malo je, ako je uopšte, doprineo smanjenju tenzije. Niko u tom suočavanju nije želeo da trepne prvi.

Putin je optužio Zapad da ignoriše „crvenu liniju” koju je Moskva iscrtala NATO ekspanziji na Istok i zahtevao da se odustane od uključivanja Ukrajine u zapadno vojno savezništvo.

Bajden je odbio bilo kakva obećanja, zapretio najoštrijim sankcijama, novim isporukama oružja Ukrajini i samo dao do znanja da u slučaju napada neće slati američke trupe.

„Stvari koje nismo uradili 2014. spremni smo da uradimo sada”, kaže savetnik za nacionalnu bezbednost Džejk Salivan, podrazumevajući godinu ruske aneksije Krima. Bio bi to „košmarni scenario” odgovara Sergej Lavrov, dodajući da su njegove zapadne kolege „potpuno izgubile kulturu dijaloga, diplomatskih pregovora, napora za konsenzus i sposobnost da kreativno traže balans interesa”.

Američki mediji stavili su akcenat na Bajdenova upozorenja. „Sputnjik” uzvraća: prazne pretnje su samo pantomima u Aveniji Pensilvanija. „Da li su jastrebovi u Beloj kući toliko glupi da ne razumeju Putinovu poruku”, pita se „Pravda”.

Na ovoj tački zaoštravanja otkrivaju se elementi igre: Bajdenu Ukrajina u NATO-u postaje važnija – jer Putin to ne želi. Amerikanac bi da bude upamćen kao „krotitelj ruskog autokrate”. Rus ne dozvoljava da mu bilo ko uništi auru heroja koji je svojoj zemlji povratio moć, ugled i dostojanstvo.

Ukrajina odavno ima posebno mesto u američkoj geostrateškoj doktrini. Zbignjev Bžežinski je pisao da samo Ukrajina kao članica EU i NATO može da pomogne transformaciji Rusije. „Bez Ukrajine, Rusija prestaje da bude evroazijska imperija.”

Ukrajina je još važnija Rusiji. Tu je kolevka „kijevske Rusije”, crkve i nacije, zemlja iz koje potiču Nikolaj Gogolj i Mihail Bulgakov, Lav Trocki i Leonid Brežnjev. Još je važnije da ne postane placdarm za napad na Rusiju.

Dve strane ostaju ukopane u svoje rovove. Od dogovora zasad ništa. Pobeda nepopustljivosti u vremenu kada čvrstina Bajdenu pomaže da osnaži svoj opadajući rejting zbog načina izlaska iz Avganistana, a Putinu da zaustavi trend pada svoje popularnosti u Rusiji.

Kriza u odnosima dve velike sile, koji su dospeli na najniži nivo od vremena hladnog rata, poredi se s kubanskom raketnom krizom 1962. Upravo u tim događajima treba tražiti epilog sadašnjeg zaoštravanja.

Sjedinjene Američke Države nisu pre šest decenija dopustile instalaciju sovjetskih raketa u Karibima, tako blizu istočnoj obali. Tadašnji predsednik Džon F. Kenedi delovao je odlučno i zaveo blokadu Kubi. Sovjetski lider Nikita S. Hruščov obustavio je isporuke raketa. Kriza je demontirana.

Godinama kasnije, Mihail Gorbačov je svoju saglasnost za ujedinjenje Nemačke uslovio obećanjem da se NATO neće širiti na Istok. Dobio ga je od Džordža Buša starijeg, posvedočili su mnogi, od tadašnjeg državnog sekretara Džejmsa Bejkera i lidera Britanije, Francuske i Nemačke.

Obećanje je stavljeno na papir, ali poslednji lider SSSR-a nije zahtevao da bude pretočeno u pravno obavezujući dokument. Zapad je ubrzo krenuo u sopstveni „Drang nah Osten”, prodor na Istok. Da je Zapad poštovao obećanje dato Gorbačovu, ove krize danas ne bi bilo.

Putin je posmatrao šta se dogodilo Gorbačovu. NATO se proširio sa 13 država na Istoku Evrope. Kada je stiglo do Ukrajine, Putin je, kao nekada Kenedi, odlučan da ne dopusti da se ofanzivne rakete i hipersonični sistemi zapadne vojne alijanse instaliraju na samo pet minuta leta do Moskve.

Zar neko ozbiljan zaista misli da će se Putin uznemiriti kada šef NATO Jens Stoltenberg poruči da Rusija nema pravo da gradi svoje sfere uticaja i da pokušava da kontroliše susede?

Ohrabren američkom podrškom, ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski uporno ponavlja da će povratiti Krim i da će, ako treba silom, uspostaviti kontrolu nad pobunjeničkim regionom Donbasa. Polovina armije raspoređena je prema Istoku. Za takve planove već je dobio 300 miliona dolara iz SAD otkako je Bajden u Beloj kući. Ukupno 2,5 milijardi od vremena aneksije.

Dok Moskva zahteva „pravne garancije” da Kijev neće upotrebiti silu kako bi povratio teritoriju na istoku koju drže proruske snage, jedan ukrajinski opozicioni poslanik je upozorio da Kijev moguće priprema neku vrstu provokacija protiv Rusije kako bi Zapadu omogućio da zavede sankcije Moskvi i da istovremeno pojača pomoć narodu kome prete „rat i hladnoća”.

Faktor koji dodatno komplikuje situaciju je što niko ne poštuje sporazum sklopljen u Minksu 2015. po kome bi region Donbasa dobio veću autonomiju u odnosu na centralnu vlast u Kijevu.

Bajden ima veoma malo moći da utiče na Putina, ali cilj šefa Kremlja nije invazija, kako alarmantno izveštavaju zapadni mediji. Rekao bih da Rusi žele da istočni region Donbasa, Donjeck i Lugansk, ostanu izdvojeni od Ukrajine, ali ne i pripojeni Rusiji. Za to im nije potrebna invazija na „prijateljsku teritoriju”.

Ista taktika je, tada uz upotrebu sile, korišćena protiv namere Gruzije da uđe u NATO. Abhazija i Južna Osetija takođe su proglasile neke svoje „države”, ali ih Moskva nije inkorporirala u Rusiju. Sve me podseća na poziciju Republike Srpske koja je garant da Bosna neće ući u NATO. Tako je i Donbas garant da Ukrajina neće u NATO.

Nema sumnje da svaki nepredviđeni incident može da izmakne diplomatskoj moći Bajdena i Putina, da zapali atmosferu i da ostatak Evrope uvuče u konflikt širokih razmera. Nijedna strana ne želi rat, ali potrajaće dok se ne pronađe način za svođenje tenzije na normalu odnosa dve rivalske sile.

Izvor: politika.rs

Autor: Boško Jakšić