Сергије и Вакх били су римски достојанственици на двору цара Максимилијана, а због припадности хришћанској вјери и одбијања да се поклоне римским боговима посјечени су у Сирији, гдје је њихов култ успостављен и одакле се раширио по Истоку.

Свети Сергије нарочито је био поштован у граду Росафу, гдје је погубљен. Тај град је једно вријеме носио име Сергиополис и у шестом вијеку био велико ходочасничко мјесто цијелог Истока.

Под царем Јустинијаном /527-565/ култ Светих Сергија и Вакха раширио се на Запад, нарочито на простору између Драча и данашњег Дубровника, гдје је, према сачуваним подацима, постојало више од 15 цркава посвећених овим свецима.

Одатле се слављење Срђевдана ширило у унутрашњост, тако да је ова слава у средњовјековној Зети била једна од значајнијих. О томе свједочи и црква Светих Сергија и Вакха на Бојани, која је била мјесто гдје су сахрањивани владари династије Војислављевић у 11. и 12. вијеку.

Након обнове крајем 13. вијека, од српске краљице Јелене Анжујске и њених синова Драгутина и Милутина, та црква је могла да прими 3.000 вјерника.

Према предању, приликом преноса моштију Светог Саве из Трнова, у Милешеву су пренесене и мошти Светих Сергија и Вакха, гдје је од раније постојао култ ових светитеља, о чему свједоче и њихове фреске из најранијег периода фрескописа у Милешеви.

Као занатлијску славу, Срђевдан славе обућари и опанчари, а српски народ сматра да је тај дан граница између јесени и зиме.

Извор: srna.rs