Kada ste se prvi put sreli sa Beogradom?

KARAJLIĆ: Mislim da je to bilo u zimu 1967. ili 1968. godine kada je majka, brata i mene, dovela u posetu tetki koja je živela kod Dunav stanice. Mislim da su Knez Mihailovom još prolazili automobili tada.

Pobeći iz Sarajeva u Beograd zimi bilo je besmisleno jer su oba grada bila zagađena. Tako da je bilo kao da bežiš iz kontejnera u kontejner. Tada sam prvi put i obišao sve ono što se mora pogledati u Beogradu.

Šta je ostavilo najjači utisak na Vas prilikom tog prvog susreta? Da li ste još tada osetili razliku u specifičnostima sarajevskog i beogradskog duha?

KARAJLIĆ: Žirafe i zoološki vrt koji je, tada, bio simbol Beograda bili su definitivno ono što me je najviše impresioniralo. Mi smo u Sarajevu živeli blizu Pionirske doline i tu je postojao takođe jedan zoološki vrt, ali nije bio ni nalik beogradskom. Bio je mnogo manji i siromašniji životinjama.

Opet, svaki grad ima neku svoju izgrađenu priču. Naravno, govorim o evropskim gradovima jer američki su, sa par izuzetaka, isti bez obzira da li si na severu ili na jugu.

Sarajevo je grad koji je na razmeđi tih nekih odjeka civilizacija. Njegova istorija je dramatična i, manje-više, tužna. Beograd je smešten između dve reke i, po prirodi stvari je otvoreniji i nema tih planina oko sebe kao Sarajevo, pa je lakše za disanje. I ne samo zbog košave već i zbog svih silnih carstava koji su uzimali grad levo i desno.

Sarajevo nikada nije bilo centar nečega. Osamdesetih godina prošlog veka jeste bilo centar jugoslovenske popularne kulture i u tom smislu to je bilo zlatno doba tog grada. Ali, nikada pre, niti posle toga nikada nije bio centar nečega već kazna. Koja god da ga je imperija držala, to je bila njena granična tačka.

S druge strane, Beograd je stalno bio glavni grad nečega, tako da je, s te strane, mnogo više otvoreniji od Sarajeva i mnogo je više primao. Samo pogledajte broj stanovnika i biće vam jasno. Beograd je, u vreme kada sam ja prvi put bio u njemu, imao 5-6 puta manje ljudi nego li danas, a Sarajevo ima, otprilike, isto stanovnika danas kao i onda.

Opet, tih osamdesetih godina Sarajevo je bilo inspirativno baš zbog tog zapećka u kome je „raslo“. Snaga sarajevskog pop pokreta bila je upravo u tome što nije podilazilo spoljašnjim uticajima kao što su to činili Beograd, Zagreb, Ljubljana. Kod nas se drugačije sviralo, a čak i ako imitiraš nekoga, to činiš vešto. Ipak, ni tada, kao ni danas, nisi mogao da uradiš neki posao u pop kulturi, a da ne osvojiš Beograd. Ne možeš carovati Jugoslavijom, ako ne caruješ Beogradom. Tako je i danas. Nema te u regionu ukoliko nisi osvojio Beograd.

Foto: Ivana Čutura

Kako je izgledalo odrastanje u to vreme?

KARAJLIĆ: U tom nekom tinejdžerskom periodu, koji je ključan, za sve nas koji smo rođeni 50-tih i 60-tih, svi smo bili zapljusnuti nekom velikom svetskom, zapadnom pop kulturom. Odrastanje, što se tiče muzike, filma i knjige, bilo je svuda isto i u Njujorku, Moskvi, Londonu, Sarajevu ili Beogradu. Kada nađete pet ljudi iz različitih zemalja sa istoka i sa zapada, koji su rođeni na primer 1960. godine, videćete da su imali iste ploče, gledali iste filmove, čitali iste knjige. To je bila velika ekspanzija zapadne kulture koja se završila padom Berlinskog zida. U tom smislu, ta kulturološka razlika između Sarajeva i Beograda, za našu generaciju, nije postojala. Postojale su formalne razlike. Ovde je raja sedela u kafanama, a mi smo išli u kafiće, ovde je bilo više svirki, ali se i kod nas kvalitetno muziciralo. Međutim, one ključne stvari bile su iste.

U vreme kada ste pohađali gimnaziju ušli ste i u kreativne vode iz kojih će izrasti Novi primitivizam.

KARAJLIĆ:  Gimnazija je period kada čovek dobija neophodno obrazovanje kako bi se aktivirao njegov duh. Pri tom mislim ne samo na formalno obrazovanje, muzičko ili literalno, već na opšte, na upoznavanje sveta oko sebe. Tu je i nas ponukalo da počnemo sa bavljenjem rok muzikom i kasnije smo, iz te neke naše radoznalosti i relativno dobrog obrazovanja, uspeli da iznedrimo taj umetnički koncept koji smo zvali Novi primitivizam. Kada smo zasadili to seme, shvatili smo da smo napravili nešto što nam daje širok manevarski prostor. Novi primitivizam je nešto slično kao fudbalski klub Barselona – gde god lopta ode, uvek ima neko vaš, neko ko će da tu vašu ideju realizuje.

Od muzike, preko Top liste nadrealista i svega što ste radili, specifično je da se svuda provlači neka proročka nit, a sve ste to uspevali da postignete kao veoma mladi, pa je veoma fascinantan način na koji ste, još tada, pojmili svet.

KARAJLIĆ: Kada, 400 – 500 godina živiš na obodu civilizacije kao što je Sarajevo i kada su oko tebe ljudi koji u svom genetskom kodu imaju ulogu čuvara te civilizacije kojoj pripadaš, onda mnogo više razmišljaš o tome nego li kada živiš negde lagodno. Mnogo je lakše biti prorok u Delfima koje su na obodu grčkih polisa, nego li da si u Atini koja je bila centar.

Naše razumevanje sveta nije bilo utemeljeno našoj političkoj pismenosti, već na nekom zalomnom shvatanju sveta oko nas i nas samih. Jer, mi smo sami bili, jedni prema drugima, bili reprezenti tih nekih budućih događaja. Jedni u drugima smo videli tu budućnost. Kako se sve to precizno poklopilo, to ne znam.

Naravno, tu je bio i strah koji smo imali od toga šta će se desiti ako se ta zemlja, koja se zvala Jugoslavija, raspadne. To je kao da bacite kinesku vazu sa sedmog sprata i računate da se neće razbiti. Nema teorije.

Foto: Ivana Čutura

Na koji način funkcioniše Vaš kreativni proces?

KARAJLIĆ: Onog momenta kada me pogodi ono odozgo i dođe mi inspiracija, tada ne mogu da se smirim dok ideju ne realizujem. Ako mi padne neki detalj koji je važan deo moje knjige, ne zaustavljam se dok to ne napišem do kraja i tek tada se smirim. Opet, dok nemam inspiraciju, mogu da igram šah za kompjuterom, gledam fudbal... Ništa me „ne radi“ dok me ne pogodi inspiracija. Naravno, to je samo jedan deo umetničkog delovanja. Drugi deo je rad. To što ste napisali za jednu noć ili za dva sata koliko vam je trebalo vremena već da to sve stavite na papir, onda mesecima tešete i oblikujete.

Naravno, umetnici su različiti. Moj kolega Bora Čorba napiše pesmu za 15 minuta. On je preda mnom napisao „Avionu slomiću ti krila“ za sedam minuta. Otišla mu je žena iz Sarajeva avionom za Beograd. Sedeli smo u lobiju Holiday inn-a i on je počeo da izgovara i zapisuje tekst. Divio sam mu se. Meni je trebalo šest meseci da napišem pesmu „Nedelja kada je otišao Hase“.

To je pitanje individue. Nekoga umetnost ubije, kao što je to bio slučaj sa Džimom Morisonom, a nekome daje večni život, kao što je dala Pikasu.

Uspešno ste se ostvarili kao muzičar, kompozitor, pisac, glumac... Kako Vam to uspeva?

KARAJLIĆ: Šta god da radim imam ideju da to ne bude dosadno. I kada pišem knjigu trudim se da bude zabavna. Ne u smislu da je zabavna u ono pežorativnom smislu, već da vas kroz zabavu uvuče u jednu ozbiljnu priču.

Šta god sam radio to sam činio kako bih nekako iskopao tu inspiraciju. Od onih sam koji, kada rade neki posao, to čine sve dok ne dođu do krajnjih granica do kojih mogu doći. Tako je bilo i sa Nadrealistima i sa pesmama, knjigama, predstavama... sve sam radio tako.

Zanimljivo je da tu granicu pomerate svakim novim projektom, a nove ciljeve ste postavili konceptom Rock El Clasico koji sprovodite u delo sa violinistom Stefanom Milenkovićem.

KARAJLIĆ: Nadam se da je tako i da su, prava, velika dela ispred mene i da će se o meni pričati zbog onoga što ću tek da uradim. Ono što radim su stvari koje su meni izazovne. Ne bih mogao da vidim sebe u poziciji klasičnog rokera koji svakih par godina izda novi album.

Kada sam prešao sa Zabranjenog pušenja na No smoking orchestra bilo kao da mi je neko otvorio novi svet divota. Opet, kada sam radio predstavu o Tesli bilo mi je jako zanimljivo šta će se desiti sa tim. Pisanje knjige mi je takođe bilo veoma inspirativno.

Suština leži u tome što je, sve ono što sam radio, bilo vezano za određeni umetnički koncept, kao što je to bilo sa Zabranjenim pušenjem i Nadrealistima koji su bili vezani za Novi primitivizam, i kao što je muzika sa No smoking orchestra bilo vezano za filmove Emira Kusturice. To je bio deo nekog umetničkog koncepta, a ne samo rezultat naše strategije, želje, razmišljanja, već i naših afiniteta, naročito u periodu dok sam radio sa Emirom. Sada se vidi jasno da je i u njemu i u meni bio i glumac, i reditelj, i muzičar.

Sada me čeka nova priča sa Stefanom Milenkovićem – kako da se napravi novi umetnički koncept na osnovu koga ćemo moći da sa sobom vučemo i slikare ako treba.

Koja je ideja koja stoji iza ovog projekta?

KARAJLIĆ: Ideja je da se napravi neka fuzija, neka kombinacija različitih muzičkih dela u jednom komadu.

Svi znaju za priču da je Bah pronađen tako što je Mendelson kupio, kod svog mesara, teletinu koja je bila umotana u nekakve note. Uvek mi je bilo zanimljivo kako je taj čovek počeo da svira te note i shvatio da je to genijalno i vratio se kod mesara da vidi ima li još tih nota. Mene je zanimalo šta bi se dogodilo da su još nečije note bile tu? Da li bi i te note bile Bahove? Možda je neki XY kompozitor ostao nepravedno zapostavljen?

Onda sam gledao u budućnost kada više ne bude života na planeti i na Zemlju dođu neka nova inteligentna bića, ona će naći naše tragove i nema šanse da ne naiđu na muziku. Ona će biti smeštena na nekim polomljenim pločama ili biti u nekom virtualnom obliku koji će oni lako dešifrovati. Šta bi se dogodilo ukoliko taj neko pronađe komade neke muzike, spoji ih i ne znajući da je spojio Zabranjeno pušenje sa Čajkovskim?

To je bila neka inicijalna ideja.

Ono što je pomoglo je i to što sam uvek bio fan klasične muzike i bili su mi zanimljivi bendovi koji sviraju dela klasične muzike, ali i klasičari koji sviraju rok. Međutim, niko od njih nije svirao da rok i klasika budu zajedno u jednoj pesmi. To je ono što Stefana i mene interesuje, kako izgleda kada je to sve zajedno jedna pesma.

Foto: Ivana Čutura

Da li su razlike koje postoje u pozadinama iz kojih dolazite Vi i Stefan Milenković bile otežavajuća ili olakšavajuća okolnost za ovaj projekat?

KARAJLIĆ: Glavno je da imate otvoren um i da možete da shvatite šta onom drugom treba. Stefan radi na note, ja radim na rock principu, ali obojica, kao i ostatak ljudi koji učestvuju u projektu, moj bend, zatim kompozitorka Ana Krstajić koja nam je dešifrovala moje ideje i pretočila ih u note i Wonder Strings, devojke koje čine gudački kvartet, svi znaju da funkcionišu po oba principa. Drugim rečima, odlično se razumemo.

Naravno, Ana Krstajić ima ulogu prevodioca i moj jezik prevodi na Stefanov, ali kada počne da se svira, onda tu nema više potrebe za bilo kakvim prevodom.

Budući da zajedno stvarate nešto sasvim novo i jedinstveno, da li Stefana Milenkovića doživljavate drugačije sada nego li pre saradnje?

KARAJLIĆ: On je za mene uvek bio jedan radoznali dečak. Tako mi je izgledao i kada je imao 10 – 11 godina, kada smo se prvi put upoznali, a tako ga doživljavam i sada. Neverovatno je koliko on muziku shvata kao igru. To je najlepše od svega. Uz sve silne obaveze koje mu je muzika dala, on nju gleda kao nešto sa čime treba da se igra i ne odvaja se od violine.

Ja sam suprotan. Kada dođem sa turneje ili dođem sa snimanja, više ne slušam muziku koliko god mogu.

Stefan je tu mnogo veći ljubitelj muzike od mene.

Kada će publika moći da iskusi i čuje Rock El Clasico?

KARAJLIĆ: Naše rođenje će biti 21. juna sledeće godine kada ćemo imati koncert na Tašmajdanu, a za sada smo snimili spot za numeru „Gile šampion“ koji publika može pogledati kako bi stekla prvi utisak i nastavljamo sa radom tokom narednih devet meseci koliko je potrebno da se dete rodi. Mislim da će svakome biti zanimljivo da čuje ovu kombinaciju rock i klasične muzike.

Već je urađeno nekoliko numera, a „Gile“ je nešto čime otvaramo priču i mislim da je ispao sjajno u kombinaciji sa Čajkovskim, odnosno glavnom temom iz kompozicije „Labudovo jezero“. U toj njegovoj konstrukciji se teško može prepoznati gde počinje Čajkovski, a gde se nastavlja „Gile“ i čitava stvar ima jedan poseban šmek.

Pored ove numere za sada su pripremljene i „Devil in the Business Class“, „Ženi nam se Vukota“, „Pit bul terijer“, „Zvezda nad Balkanom“ i „Fikreta“ koje u novom izdanju zvuče neverovatno.

Foto: Ivana Čutura

Napisali ste „Fajront u Sarajevu“ i dva dela knjige „Solunska 28“. Možemo li očekivati da će još nešto izaći iz Vašeg pera?

KARAJLIĆ: „Solunska 28“ je predviđena da bude trilogija i publici sam dužan poslednji deo. Prvi je vezan za period do Prvog svetskog rata, druga za Drugi svetski rat, a treća će se ticati osamdesetih i devedesetih prošlog veka. Trebalo je da napišem tu knjigu, ali onda mi je uskočila serija „Složna braća“ koja se bavi naslednicima poznatih likova, oko koje sam najviše radio poslednjih godinu dana, a koja govori . Književnik u meni je tako grubo sklonjen u stranu, ali vratiće se.

Volim da pišem, to je najlepše jer sediš sam u kući, ne zavisiš ni od koga, nema producenata, muzičara, glumaca i tehničara nego radiš sam. Opet, to zna da bude i najteži posao jer ti svi ti glumci, muzičari pomognu kada treba, a piscu ne može da pomogne niko.

Od svih stvari kojima se bavite, šta je ono što Vam je najbliže srcu?

KARAJLIĆ: Najveće uzbuđenje, bez ikakve dileme, je koncert. To se ne može ničim zameniti. Kada izađete pred 100.000, 5.000 ili 500 ljudi dešava se interakcija koja je veoma uzbuđujuća, to shvatanje da ti toliko drugih ljudi pruža sebe i da ti sebe pružaš njima. To kada te nešto ljuljne iznutra i kada te ljudi koji te slušaju prate i traže da im se u potpunosti predaš. To je zaista najveće uzbuđenje i zato sa nestrpljenjem očekujem koncert na Tašu 21. juna.

Izvor: 011info.rs