Maestralna transformacija tridesetjednogodišnjeg glumca Milana Marića u filmu „Toma“ nikoga nije ostavila ravnodušnim. Još od prve premijere filma u Sarajevu krajem avgusta ove godine, a potom i na prikazivanju filma u Nišu, pohvale na glumčevu izvedbu ne prestaju da pune novinske stupce i statuse na društvenim mrežama.

U intervjuu Marić govori o emotivnim transformacijama kroz koje je morao da prođe kako bi što bolje ušao u lik narodnog pevača.

Kakva je dominantna emocija koju sa sobom nosite iz filma “Toma”?

MARIĆ: „Osećam ponos, jer smo bili hrabri da uđemo u ovaj poduhvat, jer smo odoleli raznim pritiscima i ograničenjima, dobro se razumeli, povezali i razigrali i napravili film dostojan Tominog imena i legata koji je za sobom ostavio.“

Koliko je za Vas bilo teško da udjete u lik Tome Zdravkovića? Sa kakvim ste se sve izazovima suočavali tokom snimanja i šta je ono što je na Vas najviše uticalo tokom snimanja ovog filma?

MARIĆ: „Ova uloga je bila zahtevna iz nekoliko razloga. Pre svega, bilo je potrebno odoleti pritisku, ne uplašiti se od očekivanja javnosti i pronaći unutrašnji mir iz koga može da se stvara. Korona nam je dodala komplikacije i neizvesnost jer smo svaki radni dan završavali ne znajući šta nosi sutra. Glumački, bilo je složeno iznijansirati sve Tomine razvojne transformacije, i fizičke i emotivne, jer u filmu pratimo Tomu od mladalačkih dana do smrti. Čini mi se da mi je ipak najzahtevnije bilo da proniknem u Tominu dušu, u kojoj je more tuge, da pronađem u sebi i iznesem tu jednu nit koja se proteže kroz njegov ceo život i koja ga suštinski određuje kao čoveka i umetnika.“

Koju Tominu pesmu biste uvek naručili u kafani?

MARIĆ: „Mnogo je to teško pitanje, jer je njegov opus toliko bogat i čini se da za svaki trenutak i svako raspoloženje postoji baš ta neka posebna pesma.“

Iako većina misli da je Toma Zdravković narodna legenda, mi živimo u podeljenom društvu u kojem se delimo čak i na one koji vole i ne vole narodnu muziku. Je li pesma način da se ove podele prevaziđu?

MARIĆ: „Sasvim je legitimno da neko voli a neko ne voli narodnu muziku, ili neke autore, ili neke pesme. Ne moramo svi sve da volimo. Poenta je upravo u razumevanju da drugi ljudi imaju pravo da budu drugačiji i prave drugačije izbore i da nas ta različitost ne deli već obogaćuje.“

Kada uporedite Tomine tekstove sa tekstovima današnjih izvođača, mislite li da je tačna teza da muzika oslikava društveno – političko stanje u državi?

MARIĆ: „Mislim da je suština u talentu i autentičnosti. Tomine teme su univerzalne i svevremenske, o ljubavi i životu su pevali mnogi i pre i posle njega. Ali on je imao dar da opeva svoju istinu, ono što je zaista živeo i osećao. Zato mu se veruje.“

Da li mislite da se glavne političke odluke donose za kafanskim stolom?

MARIĆ: „Političke odluke su rezultat složenih analiza i kalkulacija, iako to često ne izgleda tako. Mislim da se u kafani možda sklapaju I produbljuju poznanstva, vode razgovori, opipavaju pozicije, ali da se odluke donose na drugim mestima. Pa se posle eventualno proslavljaju u kafani.“

Izvor: nova.rs