Да бисте проникли кроз пет деценија успешне глумачке каријере овенчане са две номинације за Оскара, једну освојену награду „Еми”, уз још две номинације за исту, као и за признање БАФТА, уз више од 130 улога које су обележиле протекли век, и испод све те холивудске прашине открили ко је заиста Џон Малкович, потребно је бар седам дана непрекидних интервјуа са овом филмском легендом. Међутим, ми смо имали прилику за само један. Кратак, ограничен на 15 минута, а непосредни повод је његова улога у мини-серији „Убиства по абецеди” која је на канал Фокс крајм стигла 7. јула од 22.00, а у којој Малкович глуми чувеног детектива – Херкула Поароа. Премало да би се од глумца о чије се порекло отимају Срби, Босанци и Хрвати, а он се, збуњен и разочаран том балканском посесивношћу, као за сламку спаса хвата за своју америчку националност, сазнало све о томе на који начин је из тешких прича уз које је одрастао, а које и данас назива „само животом” црпио снагу да остане позитиван и креативан. Ипак, из тих 15 минута разговора који је диктирао његов смирен тон, честе паузе због којих имате осећај као да сте део неког његовог филма, и жеља да истакне како је сваки губитак прилика за неку нову победу, било је довољно да схватите макар како је бити Џон Малкович.

– Серија „Убиства по абецеди” вратила ме је неким мојим размишљањима о пролазности. То је била једина ствар коју од Херкула Поароа нисам очекивао. При помену овог лика Агате Кристи увек помислите на злочин, његов генијалан ум и мистерију. Али ја сам у њему видео човека на заласку живота. Бившу звезду која је изгубила сјај. Странца у земљи која је заборавила ко је он био, али никада није заборавила то да је он странац – поручује на почетку ексклузивног разговора за „ТВ ревију” Џон Малкович, глумац родом из малог америчког града у Илиноису, чије порекло радо прихвата цела бивша Југославија, а са којим он никада није успео да се повеже. Он себе, како каже, данас види као Американца јер после неколико покушаја да открије ко је, ниједан од трагова које је пратио није га одвео до почетка. Ипак, управо у серији „Убиства по абецеди” успео је да кроз причу о Поароу наслути причу о себи.

Шта је то што вас је привукло овој серији?

МАЛКОВИЧ: Код сваког пројекта увек је сценарио тај који је пресудан. У овом случају Сара Фелпс, позната одраније по адаптацијама романа Агате Кристи, одрадила је сјајан посао. А додатно ме и заинтересовало то што у „Убиствима по абецеди” Поароа не видимо у његовом пуном сјају. Није то онај чили брзи чичица оштрог ума на ког смо навикли. Затичемо га у некој мање светлој фази његовог живота када је готово заборављен, и баш то ми је био највећи изазов у дочаравању његовог лика. Имао сам осећај да сам добио прилику да сада ја будем детектив и разоткријем ко је Поаро заиста. Ван оних оквира савршенства које је сам себи зацртао.
Да ли сте успели да се повежете са Поаром?

МАЛКОВИЧ: Свет се мења, али живот и оно што га чини, а то су људи, увек је исти. Поароа у овој серији већ затичемо у неким каснијим годинама његовог живота. У Енглеској је већ две деценије и некако је дозволио да свет полако прође поред њега. Наравно, радња приче из Агатиног романа је иста. То је, ипак, суштина сваке приче о Поароу. Када је реч о „Убиствима по абецеди”, верујем да је она свима добро позната. Међутим, сам злочин овде није у првом плану и то је оно што ми се највише допада код серије. Ово је прича о томе ко је Поаро испод маске углађеног Белгијанца увек лепо сређених брчића који ужива у строгој дисциплини. Међутим, један случај враћа га у стварност. Видимо тренутак у ком схвата да живот није стао оног тренутка када се повукао. Схватамо да је моћном Херкулу сада много већи проблем од решавања злочина то да се привикне на те промене.

Дејвид Суше је на неки начин обележио овај лик. Из чега сте ви црпели инспирацију за стварање Херкула Поароа?

МАЛКОВИЧ: Занимљиво је да ја уопште нисам велики експерт за дела Агате Кристи. Прочитао сам њене две или три књиге у детињству и заиста су биле добре. Међутим, сматрам да је управо та везаност за романе оно што ограничава глумца у формирању лика. То ствара више проблема него што користи. Занимљив ми је био тај тренутак у ком се каже да Поаро у Лондону живи већ 20 година, а сви и даље мисле да је Француз. Прича о Поароу је за мене прича о странцима у туђим земљама, о томе шта проживљавају људи који не знају где су њихови корени. Ту причу сам и ја осетио на својој кожи, и то је она нит преко које смо се Поаро и ја повезали. Знам како је то бити странац. Поготово када сте у једном тренутку прихваћени од друштва и земље у којој сте се прославили, рецимо као Поаро, јер сте врсан детектив. Он је постао на неки начин поп икона тог времена. А онда су позиви престали и он је остао сам са собом и чињеницом да је и после 20 година у једној туђој земљи и даље оно што јесте – странац.

Извор: politika.rs