Биљана Плавшић је први српски политичар који је признао кривицу пред Хашким трибуналом, и не каје се због тога. У шведском затвору, где је пребачена из Хага, тровали су је гасом – тако ми каже – како би је притисли да буде сведок оптужбе против Слободана Милошевића иако је била његов противник. На слободи је од октобра 2009. године. Редовно шета поред Храма Светог Саве. Не даје интервјуе. Осим за „Политику”, наравно.

Како сте доживели правоснажну пресуду Ратку Младићу?

Плавшић:  Тешко. Познајући Хашки трибунал, нисам имала никакав основ да се надам иако сам и ја неке папире доставила сину Ратка Младића. Сви хуманитарни конвоји за време рата ишли су преко мене и морала сам да имам контакт с ратним штабом. И светска штампа је писала о конвојима за Горажде. Не знам колико их је одлазило тамо. То је водио Међународни комитет Црвеног крста из Женеве. Горажде је било под контролом муслиманске војске. Конвој је ишао преко наше територије. Наводим само овај пример, а било их је много. Једно чисто муслиманско село је гладовало. Рекла сам да откаче неколико шлепера за њих и доставе им храну.

Да ли је и Младић учествовао у томе?

Плавшић:  Било је логично да за сваки конвој питам главни штаб. Без Младића то не би било могуће.

Та документа сте доставили Младићевом сину?

Плавшић:  Дошао је Дарко Младић и покупио неколико таквих докумената. Криво ми је кад видим кондензовано најгоре зло на земаљској кугли које су бацили на Младића, а знам да ниједан од тих хуманитарних конвоја не би могао да прође да није било њега. У самом почетку рата једно стратешко подручје близу Сарајева било је у питању. Да ли да уђемо или не? Био је то сам почетак мог упознавања с Младићем. Он је рекао: „Ја не могу да пристанем на то. Толико би цивилног становништва страдало да ја то не могу. Треба одмерити да ли је то стратешко подручје вредно ових жртава.” А цивили су били муслимани. Кад га описују као звер, не знам одакле измишљају епитете за тог човека. У мени се све буни јер он није такав.

Како се онда догодио масакр у Сребреници?

Плавшић:  Младић није био тамо. Морао је да оде на састанак с Милошевићем у Београд.

Заиста мислите да се масакр не би догодио да је Младић остао у Сребреници?

Плавшић:  Не би. Ангажовани су тада сви аутобуси из Републике Српске да превезу цивиле из Сребренице. Што се мушкараца тиче, видела сам да потписују споразум у којем муслимани предају оружје. Аутобуси пуни стараца, жена и деце – транспортовани су.

Какве реперкусије за Републику Српску може да има ова пресуда?

Плавшић:  Никакве. Ратко је рекао: најважније је да РС остане. То је био и мој осећај. Кад поређате редослед свих догађаја, морамо се вратити у Босну, пред рат. Прва странка која је основана била је Хрватска демократска заједница. Из Хрватске су дошли и помогли Хрватима да оснују ХДЗ у Босни. Иза тога се појављује Изетбеговићева странка СДА, а ја мислим: „Забога, хоће ли Срби остати у комунистичкој партији?” Дуго је требало да се појави СДС, али она се појавила као резултат оснивања ХДЗ-а и СДА. Сећам се како је професор Брозовић, Хрват, приликом оснивања СДА говорио: „Шаховница ће се опет вијорити на Дрини.” Оцртавао је границе НДХ. Председник Председништва БиХ постао је Алија Изетбеговић, а не Фикрет Абдић, како је требало.

Зашто Абдић није био изабран, кад је освојио највећи број бошњачких гласова?

Плавшић:  То је био притисак међу муслиманима. Да је Фикрет Абдић био председник Председништва БиХ, гарантујем, рата не би било.

Хоћете да кажете да је Запад слагао све коцкице како би дошло до рата?

Плавшић:  Да. Ја се бојим да слаже и даље. Само прилагођава слагање коцкица датој ситуацији. Мислим да је ово један веома критичан период. Алија Изетбеговић је у Техерану рекао да ће бити тероризма великих размера ако се не поштује став већинског становништва у Босни и Херцеговини. А претходно је у својој „Исламској декларацији”, због које је био у затвору, рекао да ће Босна и Херцеговина, када Бошњака буде 51 одсто, бити исламска џамахирија. Хрватски циљ био је успостављање граница НДХ. Муслимански циљ је био исламска џамахирија, а наш, српски циљ био је само да се не понове 1941. година и Јасеновац, логори за децу, прекрштавање. И сад, кад погледате циљеве, једини смо ми, Срби, постигли циљ. Република Српска постоји дуже него Краљевина Југославија.

Када кажете да су Срби постигли свој циљ, мислите искључиво да се не догоди реприза Јасеновца?

Плавшић:  Било је очито шта значи шаховница на Дрини. У Босни први пут имамо део који је српски. Немојте се чудити што Ратко Младић каже после пресуде – ништа ово није, само нека остане РС. То је и мене водило све време. Али мало-мало па се тло затресе јер они хоће унитарну Босну, а то значи оно што је Алија Изетбеговић говорио. Како му је рекао Фикрет Абдић једном: теби се жури јер си стар.

Мислите да је Абдић био пројугословенски оријентисан?

Плавшић:  Не, његови интереси били су сасвим други. У Председништву БиХ говорило се само о међунационалним односима, док Фикрет цело време мисли о економији. Кад је Фикрет држао банку, могли сте да потпишете све што он каже. Како смо само ми, Срби, могли да дозволимо да он не буде председник Председништва БиХ? Била је оснивачка скупштина и изабрани чланови председништва отишли су да између себе изаберу председника. Имала сам ружан осећај.

Хоћете да кажете да су Срби гласали за Алију Изетбеговића?

Плавшић:  У СДС-у су ми рекли – треба Изетбеговић.

Ко вам је то рекао?

Плавшић:  Радован Караџић и руководство. Нисам тада била никакав важни шраф у СДС-у.

Последицу свега што се догодило данас пребацујете на оснивање Председништва БиХ. Дакле, ту је све почело?

Плавшић:  Да, баш тако. Хрват Кљујић седи пола сата, дигне се, потапше Изетбеговића по рамену и каже му: „Председниче, имаш мој глас.” И оде.

Колико мислите да је важно то што је судија Приска Матимба Нијамбе из Замбије, председавајућа расправног већа које је одлучивало о пресуди Младићу, издвојила своје мишљење и нагласила да би цело суђење поновила?

Плавшић:  Пресретна сам што се једна честита особа није обазирала на последице, него на своју струку. То даје наду не само за случај Младића већ да има таквих људи уопште. Она је формулисала са становишта права које су грешке направљене у процесу против Младића. У мојој пресуди било је, рецимо, много олакшавајућих околности. Они наводе да сам се добровољно јавила. Не, нисам чекала да дођу по мене. Када је та оптужница за мене обелодањена, дошли су неки људи који су способни да обезбеде да се живи негде како би се то избегло.

Предложили су вам да се не предате, него да се скривате. Ко су били они?

Плавшић:  Врло добронамерни људи који заиста тако мисле. Али ја не умем и не волим да се скривам. То је против моје природе. Само сам замолила оне који су ми доставили оптужницу за седам дана да размислим. Ни мој брат то није знао. Знао је Милорад Додик.

Медлин Олбрајт вам је говорила да Караџић неће бити оптужен ако се склони и ућути.

Плавшић:  Олбрајтова је долазила неколико пута код мене. Радило се о Дејтонском споразуму. Веома добро сам га проучила и видела да је то добро решење за сва три народа у Босни. Нико неће бити одушевљен, али ни очајан. Мени је дошло у руке да га имплементирам. Олбрајтова је рекла у судници: да мене није било, Дејтонски споразум не би био примењен. Непосредно након избора, када сам постала председник РС, видим да је Дејтонски споразум добар, после толико пропалих планова.

Кутиљеров је био бољи, сложићете се.

Плавшић:  Кутиљеровим планом избегао би се рат. То је квалитет који не може бити бољи. Али Изетбеговић га је одбио.

Ко га је наговорио на то?

Плавшић:  Амерички амбасадор Цимерман. Американци су били врло незадовољни што је Алија то потписао. Цимерман је из Београда отишао код Изетбеговића да га убеди да повуче потпис.

Хоћете да кажете да су Американци хтели рат у Босни?

Плавшић:  Цимерман је био амбасадор Америке. Поклопио се интерес САД и екстремних муслимана.

Када кажете да нисте желели да се кријете, мислите ли и да није требало да се крију Караџић и Младић?

Плавшић:  Оптужница је већ била подигнута и против једног и против другог. Тако сам уместо Караџића постала председник РС. До тада сам радила хуманитарна питања. Олбрајтова је са својом свитом долазила, видела да се Дејтон имплементира, али њима се журило. Последња тачка је била – проблем Караџић. Он је дао неки интервју за грчке новине. Радован је иначе љубитељ екрана и новина. Каже ми Олбрајтова: „Он не дозвољава да га заборавимо.” Тада ми је предложила да оставимо мушко друштво и седнемо насамо. Рекла ми је: „Ми бисмо Караџића ставили под тепих кад би се склонио и ућутао.” Предложим Олбрајтовој: што Караџић не би отишао у Грчку? На то ми је одговорила: „Затечена сам, о овом нисам разговарала с Клинтоном, морам да га питам.”

Да ли сте са Караџићем разговарали о томе?

Плавшић:  Олбрајтова је отишла, а ја сам шоферу рекла: „Идемо на Пале.” Све испричам Радовану. Он ме одведе у страну и каже: „Ја вам забрањујем да с том бабетином говорите о мени. И да знате, вас ћемо убити.”

То вам је рекао Караџић – да ће вас убити?

Плавшић:  Да. Ја се насмејем.

Зашто мислите да вам је претио?

Плавшић:  Такав је био. Кажем му „монструме један” и ударим га лактом у стомак.

Мислите ли да није схватао у којој се позицији налази?

Плавшић:  Он је песник и психијатар. Срећом да је Момчило Крајишник био поред њега. Крајишник је био с обе ноге на земљи. Кад је Буш победио на изборима у Америци, Радован је мислио да ће га позвати на инаугурацију – иако је већ добио оптужницу – да ће плесати тамо.

Да ли је Младић другачији?

Плавшић:  Младић је нормалан, реалан и племенит човек. Он је ратни командант по свим укусима. И сад ја мислим, нисам ја песник као Радован, али када би се сви команданти војски целог света упознали са случајем Младића, рекли би да се понашао као ратни командант који штити свој народ. Још ће правници расправљати о Хашком трибуналу.

Мислите да правоснажна пресуда није крај приче о Младићу?

Плавшић:  Ту ће бити написано дисертација за наредних десет година. Прави одговор је дала судија Нијамбе. Она је дигла глас.

Зашто сте онда ви признали кривицу пред Хагом?

Плавшић:  Зато што сам крива. Била сам једина жена у Хагу, најстарији затвореник у Шведској. Нисам имала материјалне услове за одбрану. Зовем премијера РС професора Ђерића узалуд неколико пута. Коначно ми се јавља. Говорим му како ми живот зависи, да неко дође да сведочи у моју корист. Он ми каже: „Радован забранио.” Нисам имала никога, осим Додика.

Додик је увек био на вашој страни?

Плавшић:  Јесте. Чујемо се повремено.

Вратимо се на ваше суђење.

Плавшић:  Сви смо ми морали да се бранимо, уместо да тужилаштво доказује нашу кривицу. Све оптужнице биле су као преписане. Кољевић је био две године мртав, а његово име било је на оптужници. По функцији сам морала да знам, али ја заиста нисам знала. Говорила сам Радовану, ја сам потпредседник РС, ја морам да добијам информације, али информације су биле насловљене за Караџића. То ме је скупо коштало.

Не кајете се што сте признали кривицу? То вам многи замерају?

Плавшић:  Не, тражила сам само истину и нашла сам је у формулацији да сам крива јер сам морала да знам. Требало је да направим лом јер нисам добијала информације од Караџића. Затим, не бих издржала то суђење. Мој адвокат је од СЗО тражио информацију о мом здравственом стању, имајући у виду све затворске услове и околности у којима живим. Одговор из СЗО био је: одавно је требало да умрем. Не знам да ли су Раткови адвокати то тражили од СЗО. Олакшавајућа околност била је што сам се добровољно предала и – да мене није било, не би се спровео Дејтонски споразум. У ћелији сам слушала одбрану Слободана Милошевића и закључила сам да сам доведена у Хаг не зато што сам им потребна, већ да будем сведок против Милошевића.

Не бисте пристали на то?

Плавшић:  Не. Зато сам рекла: ја сам крива за све. И нико други, а најмање мој – српски народ.

Како сте избегли да будете сведок оптужбе против Милошевића?

Плавшић:  Почеле су методе уцене, од цигарета до гаса којим су ме тровали у шведском затвору. Карла дел Понте, главни тужилац, прилази ми у Хагу и предлаже да попијемо кафу у њеном кабинету. Није прошло 24 сата како сам у Хагу, а она хоће са мном да пије кафу. Ја пушим „марлборо”. Дође и кафа, а Карла дел Понте из ташне извлачи свој „марлборо”. Као да смо на неком пикнику. Предложила ми је да ме снабдева у затвору оригиналним цигаретама. Ја јој се захвалим и кажем јој – добар ми је и овај наш.

Поменули сте да су вас тровали гасом у Шведској.

Плавшић:  У шведском затвору служила сам са убицама, дилерима дроге. Гањали су ме једном те сам сломим руку. Чувар ми каже: то су деца. Тек после пет дана су ме одвели у болницу. О тровању су медији онда увелико писали.

Говорите да се сада притисци на Републику Српску настављају у таласима. Бојите ли се за њену судбину?

Плавшић:  Не, зато што је ту Милорад Додик иако су у време СДС-а очерупане надлежности РС по Дејтону. Као што Додик физички изгледа стамено, такав и јесте. Морамо само бити чврсти.

Како вам се чинио наступ Вучића у Савету безбедности?

Плавшић:  Нисам очекивала да ће бити тако добар.

Зашто?

Плавшић: По нарави, ја га видим онаквим каквог га видим на екрану кад спомиње оне који га критикују. Мислим на опозицију. Ја бих њих потпуно игнорисала, у уста их не бих узимала. А он се дохвати тога. Он је председник Србије и у таквој институцији, као што је Савет безбедности, рекао је за Јасеновац, за огромне српске жртве. Да ли ће се неко дозвати памети, не знам. Али особе које су сличне судији Нијамбе неће бити индиферентне. Правничке асоцијације морају да заштите међународно право, или нека га бришу као предмет на факултету.

Извор: politika.rs