U filmu „Umri muški 3” poručnik Maklejn i ne trudi se da sakrije koliko mrzi to kragujevačko automobilsko stvorenje koje se probija među američkim automobilskim čudovištima u trci s vremenom. Nisam ti to zaboravio, pa te zato nisam ni oplakao, Bruse, kad te onomad Kusta ritualno sahranio na Mećavniku, zajedno s vaskolikim Holivudom.

„Jugo” umire muški, druže Vilise. Završiće na groblju automobila, ali u aleji velikana. „Njujork tajms” posvetio mu je neuobičajeno veliki tekst, ne skrivajući nameru da rehabilituje najoklevetanije vozilo u istoriji Amerike. Kao da je u motoru skrivao prljavu atomsku bombu.

Čudni ljudi ti Amerikanci. Uvalili smo im autić za 3.999 dolara, a njima je smetalo što od nula do 100 ubrzava za osamnaest i po sekundi? To što je imao 55 konja za njihovo tržište ne znači da su sa toliko raga dobili „ferari”!

Moji Ameri, kada biste znali kako je „jugo” ubrzavao kada bi se spuštao niz onu nizbrdicu od Zlatibora ka Užicu, srce bi vam stalo, a Brus Vilis bi se zvanično odrekao Džona Maklejna, bacio policijsku značku i okrenuo se dramama, kao što je to učinio u „Šestom čulu”, gde je zaslužio Oskar za najbolju mušku ulogu. Ali nije dobio, niti će ikada dobiti Oskar iako je, pošteno rečeno, Brus glumčina od Amerikanca. Kao što ga nije dobio ni veliki Samjuel L. Džekson. Valjda ih obojicu prati kragujevačka kletva. Šumadinci ne praštaju, Džone Maklejnu.

Nije im valjalo ni to što se motor mučio i naprezao na većim brzinama na otvorenim putevima zato što je njegov sklop menjača nešto najgore sa čime su se susreli? Ti momci nemaju pojma jer nikada „jugićem” nisu preticali kolonu šlepera na Ibarskoj magistrali jer samo onaj koji je to činio zna kako se igra „srpski rulet”. Ko je preživeo nerado ga se seća.

Opanjkavali su ga mnogo, kukajući da je unutrašnjost bila prekrivena tkaninom koja podseća na materijal koji se koristi za izradu peškira, što je dokaz da nemaju smisla ni za humor, ni za estetiku. Prava istina je da je njegov unutrašnji enterijer dizajniran kao klasična muška penzionerska pižama.

Dešavalo se da su im se palila duga svetla dok su skretali levo i koristili ručicu kako bi signalizirali. Naravno da jesu jer je genijalnost inženjera „Zastave” bila zasnovana i na socijalističko-samoupravnoj humanosti. Želeli su da se vozači osećaju sigurno kako bi tog liliputanca primetili iz suprotnog pravca dok na njega nasrće šestometarski kadilak.

Prvi prototip „juga” napravljen je ručno, zelene je boje i poklonjen je drugu Titu. Cena tog prototipa procenjena je na oko 12 miliona dolara. Sada oldtajmeri koje Amerikanci sakupljaju na američkim farmama i vade iz štala pa ih poliraju – dostižu mizernih oko 6.000 dolara. Ode Tito, dođe „jugo”. Baš se zalomilo, iste godine. Tito je skončao u Ljubljani, „jugo” se porodio na Beogradskom sajmu automobila. Da smo se setili da ga napravimo malo ranije pa da se maršal provozao u njemu, posle izlaska iz Bele kuće, gde je zapalio tompus pred zabezeknutim Ričardom Niksonom, ne bi se onaj mudrac od voditelja, Džej Leno, sprdao s njim. Na „jugo” mislim.

Taj Leno po „jugića” je bio gori od senatora Makartija, koji je po Holivudu lovio komuniste. Lov na veštice, lov na „jugo” – isto nam dođe.

Pametnjaković Leno jednom je rekao da je „jugo” napravio sofisticirani uređaj protiv krađa tako što je uveličao svoj logo. Nije bilo to u pitanju, već srpska inženjerska neprskana inteligencija, koja je od 1980. do 2008, kada je prestao da se proizvodi, smislila samo promenu spojlera i retrovizora. Radili su samo na kozmetičkim preradama spolja, kao da su pravili pomade. Valjda inženjeri nisu smeli da otvore haubu. Možda bi ih ujele svećice.

Moja koleginica mi kaže da je kupovala „jugo” svake četiri godine zato što se, po pravilu, svake četvrte godine pretvarao u automobilsku katastrofu. Ispod haube krila se najveća srpska tajna, misterioznija od Teslinog oružja. Jednostavan mehanički sklop, a tako sklon samouništenju.

Nije radio ni kilometar-sat, a onda bi redovno popucao unutrašnji retrovizor. Ali pošteno, na dva dela. Jedan je „jugo” zadržavao za sebe, drugi bi ostavljao vlasnici.

Valjda su zato u Holivudu imali jednostavnu matricu: uvek su ga koristili pljačkaši banke, oni najgluplji, koji beže u „jugu”. Zar nisu mogli da obiju „porše”?

Ne znam da li je istinita priča, ali dobro zvuči. Devedesetih godina radnici u „Zastavi” imali su nekoliko dojč maraka plate. Jedan kupac, mora da ga život nije mazio, kupio je novi „jugo”. Odmah mu je otpao unutrašnji tapacirung sa vozačevih vrata. Našao je nažvrljanu poruku na hartiji: „Kakva meni plata, takva tebi vrata.”

To se zove radnička pobuna, potencijalna svećica revolucije, mada je sasvim moguće da je ova priča istinita jer je Malkom Briklin iz Filadelfije, čuveni američki preduzetnik koji je uvozio velike količine stranih automobila u Ameriku, „Subaru”, „Fijat” i „Zastava”, doleteo u Jugoslaviju, planirajući da osnuje kompaniju „Jugo Amerika”.

Stigao je u „Zastavu” i samo što se nije šlogirao. Radnici su pušili kao smukovi u halama, a nekoliko Šumadinaca spavalo je u gotovim automobilima, spremnim za izvoz. Hrkali su bučnije od motora.

Koleginica mi se poverava. Počela je da kupuje kabriolete „jugo”. Toliko je prokišnjavao da su joj bile mokre i noge i glava. Mogao je da se vozi samo leti. Ali, tada se cirada od toplote skupljala, pa je provukla ruku između cirade i zatvorenog prozora.

Shvatila je da je mogao da ga ukrade ko je hteo. Dakle, ako nemaš garažu, nemaš ni kabriolet.

U vreme bombardovanja, 1999. godine, „Zastava” je fenomenalno funkcionisala. Proizvodnja i kupovina „juga” bila je ogromna. Tu se krije misterija moći automobila koji je bio simbol čitavih generacija Jugoslovena koje su odrastale zajedno s njim. U „jugu” su učili da voze, u njemu su poljubili prvu devojku, prevozio ih je nekako do mora i jedva do planina.

Dok su bombe padale po njima, Srbi nisu znali da li postoji sutra. Zato su hteli da umru muški!

Izvor: politika.rs/Aleksandar Apostolovski