Yugo je nuđen u Americi od 1985. do 1992. godine, i u tom periodu je pronašao 141.651 kupca, a oni koji su ga posedovali su imali nešto pozitivnije mišljenje o njemu. Daleko od toga da su ga smatrali fantastičnim automobilom, ali je važilo ono pravilo “koliko para toliko i muzike” pa su bili zadovoljni što mogu da ga koriste kao drugo ili treće vozilo u familiji kao jednostavno prevozno sredstvo vredno šake dolara. 

I pored svih kritika, Zastavin model relativno dobro održava vrednost kao klasik. Oni bolje očuvani modeli se prodaju uglavnom za brojku od pet do sedam hiljada dolara, a “šlag na torti” je kabriolet od čega je jedan prodat na aukciji 2013. godine za “čak” 11 hiljada najmanjih zelenih novčanica.

Na internetu već neko vreme kruži priča o kabrioletu žute boje sa ulica najvećeg američkog grada Njujorka i kao što možete da vidite s priloženih fotografija, daleko je od idealnog stanja, što nam govori možda nekome još uvek služi za svakodnevnu vožnju.

Ne znamo da li je vlasnik neko sa Balkana koga je uhvatila nostalgija ili pak Amerikanac koji voli da se razlikuje, ali je Cabrio toliko redak da su šanse veće da ćete videti neki od skupocenih egzotičnih superautomobila, nego baš njega.

Cabrio se nudio “preko bare” samo 1990. i 1991. godine, a fabriku u Kragujevcu je napustilo samo 500 jedinica. Zavisno kojim izvorima verujete, u Americi je završilo 72 ili 100 primeraka. Većina sajtova napominje brojku “od 75 do 100” dok je jedan vlasnik bio konkretniji i napisao da je njegov Cabrio “1 od 72” u Americi.

Na ideju o kabrioletskom izdanju najjeftinijeg novog automobila u Americi je došao čovek po imeni Toni Kiminera. Krajem osamdesetih godina prošlog veka je bio predsednik Zastavine američke divizije i kontaktirao je inženjera Pitera Musketa da mu napravi specijalno izdanje Yuga. Musket je imao dugogodišnje iskustvo rada u privatnoj firmi ASC/McLaren gde je prerađivao kupee u roudstere i kabriolete, pa je u istoj konfiguraciji razvio u našeg velikana.

Posao se očigledno dopao Kimineri i zatražio je da se organizuje serijska proizvodnja. Kada je ona startovala 1990. godine, Cabrio je pružao platneni krov s pravim zadnjim staklom (umesto plastičnog koji je viđen na većini drugih vozila) i klikom na dugme spuštao se iza zadnjih sedišta.

Pokretao ga je 1,3-litarski benzinac iz modela GV Plus, ali dok je u heču razvijao 67 konjskih snaga zahvaljujući direktnom ubrzgavanju goriva, u Cabriju se mogao pohvaliti sa karburatorom i 61 “grlom”. Snaga se prenosila na prednje točkove preko petostepenog manuelnog menjača, dok je masa iznosila nešto manje od 900 kilograma.

Dok je Cabrio svakako bio najjeftiniji novi kabriolet u Americi, i dalje nikako nije bio pristupačan. Tokom 1990. godine heč je koštao 4.435 dolara (oko 9.135 najmanjih zelenih novčanica u današnjoj vrednosti novca), ali za kabriolet je bilo potrebno izdvojiti čak devet hiljada zelembaća (današnjih 18.536 dolara).

To je bilo za oko dve hiljade dolara (današnjih 4.120 dolara) manje nego sledeći najjeftiniji rival (Geo Metro), ali i pored toga, mnogima se takva suma činila prevelikom za jedan mali gradski četvorotočkaš.

Ovaj žuti primerak je očigledno video bolje dane, ali jednoj dami (pretpostavićemo da je vlasnica lepšeg pola sudeći po tablici “Yugo devojka”) to očigledno ne smeta i ponosno ga vozi ulicama Njujorka…

A za one koji žele da budu “drugačiji” kao što očito želi i ona, na sreću, većina prodatih primeraka Cabrija je preživela i često se mogu videti u oglasima u relativno dobrom stanju, što možete videti i na poslednje dve fotografije.

Izvor: autorepublika.com/Zoran Tomasović