Заиста је ретка прилика гледати глумца Славка Штимца на даскама које живот значе. Такође, деликатно је уприличити разговор с њим. У земунском „Мадлениануму” Славко Штимац управо је истрајавао на представи „Да кренемо испочетка”, коју по драми савременог француског писца Ерика-Емануела Шмита, у преводу др Николе Бјелића, режира Андреа Ада Лазић. Драматург је Драгана Бошковић, сценограф Никола Николић, костимограф Јелена Стокућа, композитор Андрија Павловић, а Ивица Клеменц сарадник за сценски покрет. Премијера је у четвртак увече, 10. јуна од 19.30 сати на Великој сцени „Мадленианума”.

У драми „Да кренемо испочетка” један човек, лекар нобеловац, сусреће себе самог из времена кад је био четири деценије млађи. У мешању и сједињавању два времена догађа се читав букет духовитих, несвакидашњих и дирљивих ситуација које је изродио Ерик-Емануел Шмит. У улогама два џентлмена наступају Славко Штимац и Љубомир Булајић, а уз њих и пет дама: Бранка Петрић, Тамара Алексић, Лана Караклајић, Нађа Јаковљевић и Наталија Влаховић.

Шмитова комедија „Да кренемо испочетка” ваш је нови глумачки искорак. Чиме вас је освојила његова сценска поетика? Које недоумице су вас мучиле док сте тражили сценска решења за осликавање његове поетике?

ШТИМАЦ:  Александар је човек који сусреће себе самог из времена кад је био четрдесет година млађи. У мешању два времена догађа се низ духовитих и емотивних сцена у којима он преиспитује однос с особама које су имале најважније место у његовом животу.

У драми „Да кренемо испочетка” главни јунак, Александар, враћа се четрдесет година у прошлост. По чему је ова прича нама блиска?

ШТИМАЦ:  Чини ми се да је блиска сваком човеку који се с времена на време осврне на свој живот, питајући се шта би било да је неке ствари урадио другачије, колико би то променило његову судбину.

Како сте решили спој прошлости и будућности? Да имамо шансу да вратимо време, да ли бисте нешто другачије урадили у животу?

ШТИМАЦ:  То преиспитивање је управо тема комада. Размишљање о одлукама које доносимо у младости, а које утичу на наш животни пут.

Чиме вас инспирише ово дело будући да су многи глумци на креацијама Шмитових јунака остварили своје запажене улоге? Како доживљавате Шмитовог Александра?

ШТИМАЦ:  Жив и разигран дух. Радознао, пун живота.

Колико вам сценско ишчитавање овог дела помаже да отклоните своје недоумице и стрепње? Које и какво вам је искуство ово трагање донело?

ШТИМАЦ:  Кроз процес рада на представи, отварају се многа питања и добијају занимљиви одговори.

Иза вас су бројна филмска остварења и награде. Зашто себе никада нисте доживљавали и сматрали важним?

ШТИМАЦ: Искрено, не видим зашто би било ко мислио да је специјалан. Осим што је плиткоумно, то је и крајње непристојно. Сви смо важни и јединствени. Тако сам васпитан.

Зачудни Ерик-Емануел Шмит у својим делима увек доноси и озбиљно, филозофско питање будући да је доктор филозофских наука. Каква су ваша веровања и стремљења? Шта све човек у налету времена мора да потискује у себи?

ШТИМАЦ:  Покушавам да разумем ситуацију око себе. Да останем присебан у овом, слободно могу рећи, чудном времену.

Како гледате на нашу стварност, актуелни тренутак живљења? Како живите „нову нормалност”?

ШТИМАЦ: Ми смо ти који утичемо на стварност. Човек је социјално биће и усмерени смо једни на друге. Важно је да не изгубимо солидарност, људскост.

Какви су вам даљи планови?

ШТИМАЦ:  Планови увек постоје, али имам обичај да о томе не говорим док не постану чврсти. Како би се рекло, једно по једно.

Извор: politika.rs