Насловна фотографија: Трофеј који се додјељује прваку Европе испред замка Сент Анђело у Риму пред почетак шампионата (Фото EPA-EFE/Fabio Frustaci)
 

Од данас до 11. јула, у 11 европских земаља, 24 репрезентације бориће се за назив европског шампиона, на стадионима који ће моћи да приме од петине капацитета до максимума, у зависности од тога какве су мјере у којој земљи. Шампионат почиње вечерас на Олимпијском стадиону у Риму, утакмицом између Италије и Турске (21 ч), а затвара се финалним сусретом на Вемблију, у Лондону.

Домаћини су Италија (Рим), Азербејџан (Баку), Данска (Копенхаген), Русија (Санкт Петербург), Холандија (Амстердам), Енглеска (Лондон), Шкотска (Глазгов), Шпанија (Севиља), Мађарска (Будимпешта), Румунија (Букурешт) и Њемачка (Минхен), а међу земљама које су у први мах показале интересовање да угосте „Евро 2020” – у тренутку када је 2012. објављен план о „пан-европском шампионату” – била је и Србија.

Концепт оваквог турнира, на 16. првенству Старог континента, објелоданио је поносно прије девет година тадашњи предсједник Европске фудбалске уније (УЕФА) Мишел Платини. Истицао је да су „пан-европски шампионати будућност европског фудбала”…

-Разговарали смо са представницима навијача. Првобитно су били против тога, али рекли смо им да ћемо им помоћи и одједном су имали много позитивнији став. Свакако да ће бити лакше Енглезима да оду у Велс и Шкотску да гледају мечеве умјесто да путују свијетом… Морамо сада да донесемо одлуке: неке политичке, неке географске… На примјер, не можемо да имамо енглеског навијача који иде у Лисабон, Казахстан и Шведску. Имаћемо интелигентно рјешење, а не да јуримо навијаче по цијелој Европи. Европски шампионат окренут је навијачима и води их на мечеве у велики број земаља… - рекао је тада Платини.

У међувремену се много тога промијенило. Платини више није предсједник Уефе (смијењен послије скандала), панедмија ковида је пореметила основну идеју шампионата и одложила га за годину, тако да ни чин обиљежавања 60 година од првог првенства дјелује бесмислено (1960-2021). Исто је само то да Србије нема на смотри најбољих европских репрезентација. Ово ће бити пети пут узастопце без њених фудбалера који су (под именом Југославија) обиљежили прво поглавље „Евра”, у Француској 1960, када су у полуфиналу савладали домаћина са 5:4, а у финалу, послије продужетка, изгубили од Совјетског савеза са 2:1. Београд је био домаћин „Евра 1976”, али то је сада далека историја, макар да се Србија и њен главни град помену када год неко имитира Антонина Паненку, чешког фудбалера који је на потпуно суманути начин ставио тачку на тај шампионат (Чехословачка савладала Њемачку на пенале, 2:2, 5:3, Паненка савладао „лобом” Мајера).

Шампионат у 11 земаља, из очигледних разлога, неће донијети спектакл какав би био могућ у нормалним околностима, али ће публике на трибинама бити, са мјерама које многима неће пријати. Тренд раста прихода од шампионата је заустављен (од „ Евра 2016” у Француској Уефа имала 1,9 милијарди евра, 34 одсто више него за „Евро 2012”), а прилив са „благајне” биће неколико пута мањи (двије године прије пандемије ковида, првог дана отварања онлајн „шалтера”, 4,5 милиона љубитеља фудбала из 190 земаља пријавило се за улазнице).

Што се тиче борбе за пехар, Француска је према очекивању фаворит и покушаће да понови свој успјех од прије двије деценије када је објединила свјетску (1998) и европску круну (2000). Спона између те двије генерације јесте Дидије Дешан који сада као селектор покушава да понови своје играчке успјехе.

Квота на Французе (према „Вилијаму Хилу”), у чији се састав послије шест година враћа нападач Карим Бензема, износи 5,5, а затим слиједе Енглеска 6, Белгија 7, Италија 9, Њемачка 9, Португалија 9, Шпанија 9, Холандија 15, Данска 29, Хрватска 34… Шансе свих осталих да се домогну трофеја су занемарљиве, али не треба заборавити да су се догађала велика изненађења (Чехословачка 1976, Данска 1992, Грчка 2004). Данци су чак освојили титулу тако што су на првенство отишли као замјена за репрезентацију Југославије која је 1992. избачена са међународне сцене због санкција Уједињених нација (у том тренутку била пета на свијету).

Што се тиче играча који би могли да обиљеже шампионат, у првом плану је француски фудбалер Килијан Мбапе, прво име „Мундијала 2018” у Русији. У центру пажње су и Кевин де Брујне (Белгија), Хари Кејн (Енглеска), Нголо Канте (Француска), Кристијано Роналдо (Португалија), Антоан Гризман (Француска)… Очекивања су да се за назив најбољег стријелца боре, прије свих, Ромелу Лукаку (Белгија), Хери Кејн, Килијан Мбапе и Кристијано Роналдо који са Португалијом брани титулу (тада је Гризман био најбољи стријелац шампионата, са шест погодака).

Како год да се заврши ово првенство, заувијек ће га памтити играчи Северне Македоније који дебитују. Они ће играти у Ц групи, у којој су и Аустрија, Холандија и Украјина.

Извор: politika.rs