Saradnik međunarodnih političkih konsultantskih kuća i istraživač-savjetnik za istorijske scenarije iz Beograda Igor Jaramaz kaže da ako bi morao da nagađa ko stoji iza pomenutog neslužbenog prijedloga, rekao bi da je posrijedi inicijativa određenih krugova koji podržavaju stvaranje Inicijative tri mora – Trimarium, koja je suštinski kopija međuratnog Intermariuma.

- To bi mogli biti srednjoevropski nacionalistički krugovi tzv. “Nove Evrope” koji se nude Vašingtonu kao predziđe prema Rusiji i islamskom svetu, ali i kao proamerički trojanski konj spram atlantistički - zamorene “Stare Evrope”. To je neka vrsta proširene Višegradske grupe koja sve više postaje nestašno dete Evropske unije. Prema nekom mom skromnom mišljenju sve ovo liči ne samo na probni balon već i na pokušaj gorepomenutih “osumnjičenih” da, iz njihove vizure, reše Balkan i sebi pridobiju Albance, pa čak i Srbe, za svoj “tromorski projekat”. Mislim da će vremenom vrednost srpske strane sve više rasti i da će ponude prema nama biti sve zanimljivije ako ni po čemu drugom onda makar u rušenju političkih tabua iz 90-ih i 2000-ih – istakao je u intervjuu za “Glas Srpske” Jaramaz.

Mnogi analitičari upozoravaju da bliska istorija upozorava kako na ovakve i slične mape treba ozbiljno gledati?

JARAMAZ: Mislim da neće biti ništa od ove inicijative. Promene balkanskih granica ne mogu biti isključene, ali gotovo sigurno do njih neće doći po ovoj karti ili inicijativi. Verujem da će biti ubrzo zaboravljen kao i brojni prethodni predlozi. Isto tako verujem da možemo očekivati još sličnih inicijativa u budućnosti.

S druge strane, iz Sarajeva poručuju kako je miran razlaz nemoguć. Postoji li neko međurješenje, a pogotovo ako se zna da Bošnjaci i dalje insistiraju na stvaranju građanske države?

JARAMAZ: Princip “jedan čovek - jedan glas” se nije primenjivao ni u Bosansko-hercegovačkom saboru 1910  - 1915 pod Austrougarskom. Mislim da je relativna stabilnost dejtonske BiH upravo u tome što postoje entiteti i konsocijativni mehanizmi namenjeni sprečavanju minorizacije jednog naroda, koji su postojali i pet godina pre Dejtona. Gde nema razgraničenja i ustavne zaštite vitalnih interesa naroda u zajednici bez većine, tu je etnička nestabilnost. Najbolji primer toga je Crna Gora. Iskren da budem, nisam očekivao Đukanovićevo prepuštanje vlasti u miru. Što dokazuje da lokalni eksponenti zapadnih centara moći bez odobrenja potonjih ne mogu da zaštite ni svoje vitalne interese.

Ukoliko bi se “veliki” dogovorili, jednog  hipotetičkog dana, da ipak dođe do razlaza BiH, ne vidim nastup Bošnjaka kao ratnički već isključivo kao pregovarački - bilo oko razgraničenja ili mogućnosti (kon)federacije sa Zagrebom ili Beogradom.

Kome i zašto ne odgovara jaka i stabilna Srbija na Balkanu, ali i nefunkcionalna BiH?

JARAMAZ: Mislim da je dejtonska BiH vrhunac funkcionalnosti kakvu može imati u ovim granicama. Namera Stjepana Mesića, Mila Đukanovića, Ljupčeta Georgievskog i Iljira Mete da se kompletno izoluje Srbija tzv. Jadransko-jonskom inicijativom 2000. godine je ubrzo propala. Delom zbog promene vlasti u Beogradu, ali i centralnog značaja najveće naslednice SFRJ. Od tada Srbija postaje sve jači i uticajniji činilac zapadnog Balkana. To što to nekome smeta neće mnogo uticati na promenu dinamike koja sledi neke prosto pa prirodne, da ne kažem aksiomatske, tokove politike.

Kako gledate na Bajdenovu izjavu kako od Beograda i Prištine očekuje recipročno priznanje, može li Srbija povući jedan takav korak?

JARAMAZ: Kao dosledan nastavak krugova čiji je eksponent, njegovog ličnog senatorsko-lobističkog repertoara i kao raskid sa trampističkim remećenjem američke, ili tačnije transatlantističke duboko-državne, politike. Za Srbiju bi jedan takav potez bio ogroman poraz, kao veliki udarac na temeljni stub identiteta. Uostalom, pitanje Kosova je imalo udela u smenama vlasti 1987, 2000, 2008. i 2012. Mislim da je zapravo na zapadu sve više ljudi koji su svesni neodrživosti KiM kao zasebnog entiteta koji bi mogao doći u situaciju stečaja nalik crnogorskom. Stoga predlozi pripajanja Albaniji, za koje mislim da precenjuju spremnost centralne i južne Albanije da izdržavaju Kosovare čiji partikularistički nacionalizam sve više jača, nisu realni.

Mogu li se i na koji način i odnosi SAD i Rusije, ozbiljnije preliti i na ove naše prostore te na koji način bi se to moglo manifestovati, a pogotovo ako NATO i dalje bude insistirao da BiH i Srbija uđu u ovaj vojni savez?

JARAMAZ: Možda će ovo nekima zazvučati neverovatno, ali NATO je senka one moćne armade koja se okupila dva puta 90-ih da vodi rat protiv Srba. U međuvremenu su nastale brojne podele, većina članica ne želi da izdvaja neophodni minimum od dva odsto odbrambene potrošnje, odbrane zapadnih zemalja se sve više bave ispunjavanjem diktata polit-komesara. Na kraju krajeva NATO već 10 godina nakon Libije, nije izveo istinsku intervenciju ili rat. Iz Avganistana se povlače uz kapitulaciju pred talibanima. Nisu u stanju da spreče spoljnopolitičko lelujanje svog strateškog člana Turske. A da ne pričamo da ne mogu da smire tenzije između dva člana Grčke i Turske gde se bukvalno ostale članice NATO dele po strani u sporu koju podržavaju. Čuveni Član 5, po kome je napad na jednu članicu napad na ceo NATO, je mrtvo slovo na papiru. Alijansu u životu održava entuzijazam država “Nove Evrope”, gorepomenute proširene Višegradske grupe odnosno Trimarium. Oni su lokomotiva rata protiv Rusije u Donbasu. U sklopu toga je i ulaganje u lovce na “ruski maligni uticaj” na Balkanu koji su karikaturalne ličnosti. Mislim da i SAD kao silu u zalasku, daleko više uznemiravaju interni problemi i odnos sa izazivačem Kinom. Shodno tome na Balkanu očekujem raznorazne poteze ekonomsko-političke sabotaže, ali za sada ne mogu da zamislim sukobe nalik onim na granicama Rusije.

Kako biste ocijenili dosadašnji rad nove crnogorske vlade, ali i konstantno držanje tenzija?

JARAMAZ: Već sam jednom prilikom na slično pitanje pre mesec dana ocenio rad nove vlade sa dva minus. Nastave li ovim tempom mislim da će im biti zaključen kec na kraju godine. Prosto kao da se svake nedelje trude da razočaraju brojne neofite kultova Krivokapića, Bečića i Abazovića. Iskreno nisam očekivao da će se ostvariti išta od onoga što sam već drugog dana vlade na “Tviteru” označio kao tri prioriteta za srpski narod – pošten popis 2021. godine, zasebni srpski nastavni plan i program, konkurs za prijem Srba u javnu upravu, sudstvo i organe sile. Mnogi su mi se tada smejali, među njima jedan bivši ministar iz Srbije, jer su u septembru 2020. godine smatrali moje zahteve preskromnim opijeni oduševljenjem pobede. Sada sledi otrežnjenje.

Na kakvu vrstu otrežnjenja mislite?

JARAMAZ: Ne samo da se Srbima ne daje što im pripada po Božijem i Đukanovićevom zakonu, nego se na najružniji način izigravaju nade birača. Tobožnja demontaža DPS-ovog sistema, pod čijim izgovorom se odlaže primena ustavom zajamčenih prava Srba, je toliko izigrana da ne samo da nema smene ljudi starog režima već se rehabilituju i imenuju kao kadrovi nove vlade pod geslom “bez revanšizma”. To sve na podneblju gde je upravo politički revanšizam jedini način da poraženi prizna pobednika, gde vekovima umesto zakona i države postoje pravilo krvne osvete i pljačka kao legitimna privredna aktivnost. Tenzije su prirodne u Crnoj Gori u kojoj se večito prave koalicije za nečije obespravljivanje. Poslednjih 25 godina je u znaku antisrpske koalicije mada je bio slučaj, pre ravno deset godina, antialbanske koalicije za izmenu izbornog zakona na njihovu štetu. Crna Gora, kao istorijski izdržavana teritorija čije postojanje isključivo zavisi od želje eksternih faktora, je prirodno tenzično tlo. Ni ljudi nisu neskloni tenzijama što možda deluje zastrašujuće izvana, ali je zapravo deo lokalnog folklora. U “Božićnoj pobuni” 1919. je prema primarnim izvorima bilo daleko više dobacivanja, natpevavanja, skandiranja i šenlučenja nego nišanjenja. Današnje komite su još bezazlenije i smešnije.  

Kako komentarišete odnos hrvatskog društva i politike prema najvećom srpskom stratištu, Jasenovcu?

JARAMAZ: Propuštena šansa za denacifikaciju Hrvatske se neće više nikada ukazati. Štaviše mislim da će hrvatsko društvo biti sve gore po tom pitanju i da će tvrda revizionistička struja - Zlatko Hasanbegović, Igor Vukić, Blanka Matković, Josip Jurčević biti sve snažnija, posebno jer postoje gradacije umerenijih revizionista među istoričarima kako na hrvatskim, tako na inostranim katedrama koji zločine NDH umanjuju, relativizuju ili ih objašnjavaju kao rezultat “osveta” ili fenomena “međuverskog nasilja”. Protivnici Srba vode borbu za istorijski narativ HH veka. Nisu uspeli da nas okrive za Prvi svetski rat, ali su se zadovoljili zataškavanjem koncentracionih logora i masovnih zločina nad Srbima BiH, Srbije, Ugarske, Dalmacije. Obe Jugoslavije su tendenciozno prikazane kao države pod “srpskom dominacijom”. O ratovima 90-ih da ne pričamo. Drugi svetski rat je barjak na vrhu tvrđave. To je sada poprište na kome srpska strana mora da uloži pažnju, vreme, napor, ljude u filmove, serije, knjige, studije, naučne skupove, institute, muzeje koji će preći u ofanzivu detaljnim proučavanjem ne samo našeg stradanja već i celokupnih zbivanja na tlu okupirane Kraljevine Jugoslavije 1941-1945.

Razbijanje klišea

Zašto su Srbi uvijek dežurni krivci za sve što se dešava na Balkanu, te kako gledate na to da svako pominjanje srpskog nacionalnog pitanja odmah se doživljava kao stvaranje nekakve Velike Srbije?

JARAMAZ: To je nasleđe proteklih decenija koje će vreme polako odložiti u “ropotarnici povijesti”, da citiram Marksov prevod u zapadnoj varijanti. Svet se ubrzano menja i svakim danom gledamo ostvarenje klišea da ništa više neće biti isto. Zaista ne verujem da je iko mogao da nasluti, recimo 2010. godine, sadašnje stanje međunarodnih odnosa, u svetu pa čak i na Balkanu. Mi zaista živimo u središtu tektonskih promena.

Izvor: glassrpske.com