Читав живот посветила отаџбини, била је велики хуманиста, изузетан интелектуалац и научник. Не заборавља се њена пожртвованост за вријеме ратних страхота и њена велика улога у спасавању рањених и болесних. Мало је познато да је прва преводила српске народне пјесме на француски језик.

Ангелина Јакшић је рођена 1871. године у селу Дубљевићи које је тада припадало котару Невесиње, а данас општини Гацко. Кћерка је Алексе Јакшића, једног од организатора Невесињске пушке и Улошког устанка.

У Женеви је промовисана у доктора медицинских наука још 1899. године и тако постала тек трећа Српкиња и прва Херцеговка у историји која је понијела ову високу академску титулу.

Тема њеног докторског рада на Медицинском факултету у Женеви била је “Фиброми материце у трудноћи”. У току свог дугогодишњег службовања у Швајцарској, пронашла је и патентирала лијек против респираторних инфекција који је назвала “la serb” .

По избијању балканских ратова ставља се на располагање Црвеном крсту и враћа у Србију. Једна је од првих жена ─ љекара којој су одали пуно признање и повјерење и предали јој управу Шабачке болнице.

За вријеме Првог свјетског рата била је шеф хируршког одјељења главне војне болнице у Београду, а потом и шеф војне болнице при Врховној команди у Крагујевцу. Са чланицама Кола српских сестара и Енглескињом Ханом Џеси Хенкин Харди фебруара 1915. године основала је Националну српску лигу жена. Радила је са др Јарославом Кужељом и другим љекарима на сузбијању епидемије пјегавог тифуса у Крагујевцу, у амбуланти коју су основале она и Хана Харди на самом почетку рата.

Марта 1916. др Ангелина Јакшић одлази у Париз гдје заједно са предсједницом Хуманог друштва у француском војном министарству Еуген Симон почиње да скупља прилоге и пакете за српске рањенике. Основала је Француско-српско удружење за помоћ српској дјеци.

Занимљиво је да је Ангелина Јакшић прва превела српске народне пјесме на француски језик. Своју љубав према отаџбини, али и пјесмама наслиједила је од оца Алексе. Хтјела је да Французи кроз пјесму осјете душу српског народа, да виде херојство које није клонуло ни кроз вјековну тешку борбу са освајачима. Прва пјесма била је о Страхињићу Бану, а инспрацију јој је дао професор Јован Цвијић који је написао похвални предговор њеној књизи. До тада српске народне пјесме нису се преводиле у стиху. Књига посвећена српској и француској војсци имала је велики успјех, а француска књижевна критика небично се похвално изразила.

Један примјерак послала је војводи Мишићу од кога је добила писмо у коме се најтоплије захваљује: „ Добио сам Ваше дјело и са највећим задовољством сам констатовао, колико је добро, не само као књижевна ствар, већ још више као пропаганда, за што боље упознавање француског и српског народа. Кроз поезију, Ви сте уздигли наш народ на онај пиједестал који заиста заслужује. То је најбољи начин да се задобију симпатије једног културног народа. Препоручујем Вам најтоплије, да продужите у томе смислу и остајем дубоко ганут“, написао је Мишић.

Још једну сатисфакцију добила је за своје дјело др Ангелина Јакшић. Тадашњи предсједник Чехословачке др Бенеш откупио је велики број књига и послао их у Америку за пропаганду словенске нације.

Послије Првог свјетског рата бавила се приватном гинеколошком праксом у Београду. Живјела је са сестрама др Милицом Јакшић, стоматологом, добровољном болничарком у балканским ратовима и Јелицом Јакшић, професорицом у Београду. Носилац је Ордена Светог Саве и француске Златне медаље за ратне заслуге.

Преминула је у Београду 1950. године, а како није имала потомака, сахрану је организовао деканат Медицинског факултета. Ангелина Јакшић је данас готово заборављена иако је својим радом задужила не само Херцеговину него и цјелокупан српски народ.

Извор: citajfilter.com/Glas Trebinja