Телевизија, радио и интернет портали немају прецизно рјешење, осим што свакодневно слушамо да нам слиједи глобална криза и да велики број становништва остаје без посла. Као да поново долази вријеме сиромаштва иако се вјеровало да у савременом свијету неће бити гладних. Нелогично да велике метрополе, модерна индустрија и развијени здравствени системи, као стубови феномена глобализације не могу да обезбиједе основне потребе и заштите народ. Свијет не памти вријеме у којем се Васкрс није дочекивао у Храмовима. Много је зла протутњало нашом планетом, али Храмови нису били затворени. Штавише, индиректно нас препуштају самим себи, да се боримо како знамо и умијемо. Посматрајући глобализацију као аутобус, многи од данашњих генерација журили су да што прије уђу на предња врата, вјерујући да су све своје проблеме тиме ријешили. Нису размишљали чега се све одричу. Приоритет им је само материјална егзистенција. Сада, када нас је покосио невидљиви вирус и пријети нам глобална економска криза, изгледа да из аутобуса излазимо погнуте главе, поцијепаних и празних џепова, на последња врата, забринути да се немамо гдје вратити. Многи ће се ухватити за главу и запитати шта се то дешава?! Збуњени и уплашени као да прижељкујемо да се неким чудом све врати како је некада било.

Ми смо журили у глобализацију јер смо слушали приче да се прије тешко живјело. Данас, када стојим снужден, немоћан без визије како напријед, пред очима ми само слика ђеда са накривљеном капом и осмијехом на лицу. Ми не носимо капе, одрекли смо се наших шајкача. Једно вријеме смо носили качкете и шешире, а данас немамо ни то. Сјећам се добро, када смо наше старе звали да дођу у град да живе, њихов одговор је био, зашто да долазе када на селу имају све. Надовезали би се тврдњом да не би могли издржати ни један дан. Једноставно, асвалт не може да обезбиједи егзистенцију и сигурност. Јесу ли они тада нешто знали што ми сада не знамо?! Покушавајући да сагледам њихову визију живота упоредио сам економију прије и сад. Економију сам изабрао јер је она добар показатељ квалитета живота.

Једна од дефиниција која најбоље осликава економију некада јесте капа, односно шајкача. Шајкача представља карактер нашег народа (друштва). Зато су је људи носили са поносом, срећни и задовољни. Људи тада нису били разједињени и отуђени. Нису наступали индивидуално стављајући у приоритет лични интерес у односу на интерес друштва. Тежило се друштвеној егзистенцији човјека. Свако ко је носио шајкачу за приоритет је имао историју, обичаје, навике, културу и традицију свог народа. У економском смислу - борио се за стабилност и сигурност сваког члана друштва, у душевном смислу - психички мир без стреса, у духовном смислу - Вјери је прилазио као мотивацији за све што ради, а у биолошком смислу - био је окренут  друштвеној егзистенцији и развоју. Тако сједињен са Богом и природом, сада разумијемо зашто није журио у град, већ је желио да што дуже остане на својој земљи како би убирао плодове свог рада са своје земље, удисао чист ваздух и пио бистру воду. Новац није пуно вриједио и није се тежило лакој заради. Економија се заснивала на производњи материјалних добара која су омогућавала друштвену егзистенцију човјека. Човјек је имао своју земљу, историју, обичаје и навике по којима је био препознатљив и то је покушавао да пренесе са кољена на кољено. Био је спреман и да се бори за оно што је његово, али се ничега није одрицао. Зато се шајкача сматра симболом слободе. Слично шајкачи и црногорска капа осликава карактер и борбу за слободу. Признавајући сами себи да се ми тога данас некако стидимо, није ни чудо што смо се у глобалном свијету изгубили. Постали смо безлични. Одрекли смо се свих вриједности које су биле темељ нашег друштва како би прихватили нешто што није наше. Слијепо смо вјеровали да је у томе срећа. Данас, тумарајући збуњено и са пуно страха, нити носимо шајкачу, нити имамо економију.

Пуне двије деценије на нашим просторима па и шире, национална економија у изворном значењу више не постоји. Ово о чему се данас говори је бизнис. Он није надоградња или савремени приступ економији. Штавише, као инструмент глобализације, он је њен највећи непријатељ. Филозофија бизниса је да у први план стави интерес појединца, а не друштвену егзистенцију. Неколико је догађаја који су у први план ставили бизнис. Почетком несретних деведесетих година, процес приватизације је први окидач гушења државне својине и националне економије. Ми нисмо били спремни и адекватно обучени да прихватимо процесе трансформације наше економије. Као такви, нисмо пуно пажње посвећивали што нам један по један нестају национални стандарди и глобални свијет намеће своја правила. Други корак је увођење новчаног одбора и одвајање наше валуте од националне економије (привреде). Стабилност се везала за валуту која није наша. Иако је неколико лоших искустава других земаља које су прихватиле овај систем, ми се нисмо на то освртали. Уласком у нови милениум као да смо ушли у глобалну породицу и коначно нашли своју срећу. Не требамо више да се бринемо и размишљамо јер је ово савремени свијет и уређен систем који води бригу о сваком појединцу. Многи су узели отпремнине и полетјели у породичне бизнисе. Пошто нам је финансијски систем заокупљен банкама и то страним, почела су и прва задуживања. Први талас задуживања је био процес стављања некретнина под хипотеку и други корак репрограм истог кредита. Додатно задуживање и продужавање рока враћања. Долазимо у ситуацију да размишљамо како то да у савремном свијету ми остављамо дугове нашим покољењима, а наши стари у традиционалном приступу су нама остављали стабилну и сигурну основу за даљи развој. Ту је национална економија изгубила сваки смисао и бизнис почео да преузима примат. Пожурили смо да остваримо лак профит мислећи да је спас само у материјалној егзистенцији.

Данас, када смо заробљени у четири зида наших домова, без посла и начина да се заштитимо, немамо ни бизнис, а ни здравље. Били су нам интересантни народи који су полако насељавали наше просторе и развијали своју економију. Нисмо знали да цијенимо наше, већ смо куповали њихове јефтиније производе. Интересантно је да су нам љепши производи из увоза не знајући њихов стварни рок трајања и квалитет, у односу на домаћу производњу. У том тренутку, нисмо разумијели да је њихов циљ продајом јефтиних производа био да угуши нашу економију, сузбије наше обичаје, навике и културу и наметне своја правила понашања. Чињеница је, да има и оних који су у свему овоме профитирали. Ријеч је о послушним и подобним који су само подупирали гушење наших вриједности на уштрб свог личног интереса, не осврћући се да су ово постигли уз висок ниво понизности и послушности моћних сила. Трећи корак је губљење бизниса и самог себе. Читамо коментаре, поглед у будућност, као да нас припремају за  нови приступ животу, такозваној технократији. Одвојени једни од других, можда нам технократија - виртуелни свијет донесе и одвајање од самог себе. Генерално, није на видику начин да се поново изборимо за слободу како су то радили наши преци и признамо да смо добро погријешили.

Закључак јесте да бизнис за коначни циљ има глобалну економску кризу. Економска криза у економском смислу треба многе од нас да доведе у сиромаштво и у душевном смислу произведе психичку растројеност и неуротичност. Надаље, у душевном смислу богоотуђеност. Постајући беспомоћни, чекајући роботе, у биолошком смислу суочити нас са нестајањем.

Вјерујући да нада и воља могу указати на пут враћања ствари у нормалу, требамо поново почети вјеровати једни у друге. Схватити да не можемо једни без других и да се заједничким снагама боримо за опоравак друштва и његових вриједности. Много је тога изгубљено и презадужени смо, али један од начина је првобитно заштита пољопривреде, затим опоравак националне економије и на крају увезивање власти, привреде и осталих институција у отворени систем који ће за циљ имати развој друштва. Водећи се овим приступом, вјероватно ћемо у некој од фаза почети са поносом носити шајкаче наших предака.

Пише: Проф. др Срђан Лалић

Фронтал