Jedno ozbiljno istorijsko otkriće, dva pisma nadbiskupa Alojzija Stepinca iz 1941. upućena papi Piju Dvanaestom, stiglo je do javnosti zahvaljujući neobičnom spoju: prvo je o njima progovorio srpski patrijarh, a zatim je delove objavio jedan hrvatski istoričar. U nedavnom intervjuu za hrvatsku televiziju patrijarh srpski Porfirije izjavio je da u rukama ima Stepinčeva pisma čiji su delovi „duboko problematični”, a uskoro su u medijima, zahvaljujući istoričaru Hrvoju Klasiću, i objavljeni isečci ovih pisama u kojima Stepinac jasno i nedvosmisleno podržava Nezavisnu državu Hrvatsku, svestan njenih rasnih zakona, pokrštavanja Srba „šizmatika” i Jevreja, o čemu neposredno i piše. „Veliki je interes Srba šizmatika da uđu u Katoličku crkvu. Sigurno to čine pod utiskom da vlast podržava katoličanstvo. Ali ne može se poreći ni da ih tera i sva beda šizmatičke crkve... Verujem, kada bi poglavnik Pavelić bio 20 godina na čelu vlade, šizmatici bi bili sasvim likvidirani iz Hrvatske...”, navodi se u pismu koje je Klasić javnosti preneo i u italijanskom originalu – da ne bi bilo neke zabune, naročito oko glagola „liquidare”.

Do sada nepoznata stručnjacima, pisma zagrebačkog nadbiskupa Alojzija Stepinca, za istoričara dr Milana Koljanina, koji je naučnu karijeru posvetio upravo proučavanju Drugog svetskog rata, imaju nesumnjivu važnost. Ova pisma su neosporno značajan doprinos dobijanju potpunije slike o delovanju nadbiskupa u ustaškoj državi i njegovim naporima da ojača njen međunarodni položaj, kaže Koljanin u razgovoru za „Politiku”.

– Radi se o dva pisma koja je nadbiskup uputio papi, 16. maja i 14. juna 1941, dakle u prvim mesecima postojanja velike ustaške hrvatske države. To je vreme kada su već doneti represivni i rasistički zakoni, kada je Srpska pravoslavna crkva stavljena van zakona, kada su počela masovna ubijanja i interniranja Srba. Već početkom maja 1941. zakonski je regulisan prelaz s jedne vere na drugu što se pre svega odnosilo na pravoslavne Srbe. Pomenuta pisma pokazuju izrazito afirmativan odnos nadbiskupa Stepinca prema vlastima i delovanju organa ustaške države. Ona pokazuju njegovo uverenje u nameru državnih vođa da NDH pretvore u katoličku zemlju. Pisma su doprinos dosadašnjim saznanjima o koordinaciji delovanja Rimokatoličke crkve i ustaške države. Poznato je da je nadbiskup bio dobro obavešten o nasiljima nad Srbima koji su pokušavali da spasu život prelaskom na rimokatoličku veru. Pisma su vredan doprinos dosadašnjim saznanjima o tome da su uništenje organizacije i sveštenstva Srpske pravoslavne crkve i prelaz što većeg broja pravoslavnih Srba na rimokatoličku veru bili glavni motiv delovanja nadbiskupa Stepinca i rimokatoličke hijerarhije u NDH, bez obzira na cenu u ljudskim životima – ističe dr Koljanin.

On ističe da pismo papi od 14. juna 1941. pokazuje da se nadbiskup Stepinac ponovo zalagao za priznanje NDH od Svete stolice.

O ćutanju Stepinca na zločine NDH, ali o njegovoj netrepeljivosti prema pravoslavnoj crkvi, o pokrštavanju Srba, prozelitizmu, ubijanju sveštenika i episkopa, ali i o ubijanju dece u NDH papi Franji pisao je tadašnji patrijarh srpski Irinej 2014. godine u vreme kada se očekivalo da će potpis poglavara Rimokatoličke crkve na kanonizaciju blaženog Alojzija Stepinca biti uskoro stavljen, čime će se zagrebački nadbiskup uvrstiti u red svetih Katoličke crkve. Kao odgovor na sada već dobro poznatu molbu patrijarha papi da skine s dnevnog reda kanonizaciju i prepusti Stepinca nepogrešivom sudu božjem, osnovana je Mešovita pravoslavno-katolička komisija koja je kroz nekoliko sastanaka razgovarala o Stepinčevom životu, spornim mestima njegove biografije. U njenom radu, na poziv crkvenih velikodostojnika s obe strane, učestvovali su i stručnjaci, istoričari, a među njima i naš sagovornik.

– Rad mešovite komisije koja je imala zadatak da sagleda delovanje nadbiskupa, potonjeg kardinala, Alojzija Stepinca tokom postojanja NDH je zaključen, ali ne i okončan. Komisija je insistirala na tome da se omogući istraživanje izvora iz vremena pontifikata pape Pija Dvanaestog, čemu su sledila odgovarajuća obećanja. Međutim, tek je odluka pape Franje da se ova dokumentacija stavi na uvid naučnoj javnosti pre roka omogućila potpunija istraživanja – ističe dr Koljanin.

Poput zasedanja, i zaključci komisije za sada su nedostupni javnosti, ali je upečatljivo da je jedan glasni deo javnog mnjenja osudio što se o ovoj temi uopšte razgovara s „onim drugima”. U Srbiji se tako moglo čuti mišljenje da srpski arhijereji učestvovanjem u radu komisije daju legitimitet kanonizaciji Stepinca, dok su Hrvati sve shvatili kao „treće suđenje” zagrebačkom nadbiskupu. Teško je proceniti šta bi trebalo više da nas zabrine: taj panični strah od susreta s drugim ili naše neznanje o događajima iz Drugog svetskog rata.

Nadbiskupovi svedoci odbrane

Reagujući na izjavu patrijarha Porfirija o problematičnim mestima u Stepinčevim pismima, sveštenik Juraj Batelja, postulator kauze za kanonizaciju Alojzija Stepinca, naveo je da smatra da bi srpski patrijarh više doprineo pomirenju ako bi spomenuo kako su vladike SPC do 1935. odsedale u dvoru zagrebačkog nadbiskupa kad god bi došle u Zagreb, kao i da je vladika Emilijan hteo da 1946. na suđenju nadbiskupu posvedoči „o ljubavi i pomoći koju je Stepinac pružio Srbima u Drugom svetskom ratu”. Događaji se ne mogu sagledavati u crno-beloj tehnici, i to je u intervjuu hrvatskoj televiziji pomenuo patrijarh Porfirije govoreći o Stepincu. Posle ubistva trojice episkopa i stotine sveštenika na teritoriji NDH, a od posledica mučenja u ustaškom zatvoru preminuo je i zagrebački vladika Dositej, pravoslavni episkop želi da svedoči u korist zagrebačkog nadbiskupa koji je o svemu tome, u najmanju ruku, glasno ćutao?

– Suđenje nadbiskupu Stepincu oktobra 1946. svakako nije bilo u potpunosti po današnjim merilima pravednog suđenja. Uz ostalo, nisu pozivani svedoci koji su hteli da svedoče o nekim humanim postupcima nadbiskupa što je ostavilo izvesnu senku na sudski postupak. S druge strane, suđenje je nedvosmisleno pokazalo da je nadbiskup mirno posmatrao kako se pred njegovim očima uništava jedna hrišćanska crkva i masovno ubijaju njeni velikodostojnici, sveštenstvo i vernici. Pokazalo se da je odobravao oduzimanje njenih hramova i imovine za sopstvenu crkvu kao i da je svojim verskim autoritetom podržavao ustašku državu do njenih poslednjih dana – ističe Koljanin.

Izvor: politika.rs/Jelena Čalija