Riječ je o svojevrsnoj biografiji jednog od najvećih srpskih glumaca Nebojše Glogovca koja donosi svjedočenje o inspiraciji i radovanju svakodnevnim trenucima ovog glumca, ali i o momentima kada je Glogovcu život dodijelio ulogu da se suoči sa smrću.

U knjizi Đuričić otkriva i zašto je Glogovac odbio Anđelinu Džoli, a prihvatio da bude Draža Mihailović, šta mu je značila Crvena zvezda i koje su sve strasti ovog glumca, pored motora, igre tavla i kuvanja, još opsjedale. O svemu tome u ovom upečatljivom književnom djelu pripovijedaju Vojin Ćetković, Nataša Ninković, Anica Dobra, Žarko Laušević, Rade Šerbedžija, Nikola Đuričko, Vida Ognjenović, Nikola Pejaković, Paolo Mađeli, Jagoš Marković, Aleksandar Popovski, ali i žene s kojima se volio, kumovi, prijatelji, ljudi koji su bili sa njim kada nije bio na sceni, kada se saplitao o sopstveni talenat i kada mu je trebalo snage da se popne na glumački tron, s kojeg nikada nije sišao.

Kako ste došli na ideju da napišete ovu knjigu?

ĐURIČIĆ: Nekako se desilo, uslovno rečeno, spontano. Razmišljajući šta da radim, posle dosta uspešne knjige “Tajne slavnih Srba”, moj izdavač “Vukotić medija” je smatrao da to treba da bude neka biografija. To nisam radio jako dugo, još od Paje Vuisića i knjige “Posle fajronta”. Jednog dana me je pozvala glavna urednica “Vukotić medije” Dubravka Vujanović i pitala: “Šta misliš o Nebojši Glogovcu?” Rekao sam: “Sve najbolje”. I to je verovatno najbrže sklopljen poslovni dogovor u novijoj istoriji. Onda je usledilo jednogodišnje istraživanje života i smrti verovatno najvoljenijeg srpskog glumca. Razgovarao sam sa sedamdesetak ljudi iz njegovog neposrednog okruženja. Nikada se u životu nisam toliko smejao i plakao radeći nešto. Bila je to svojevrsna vrteška emocija na Glogijev način. I odmah je nastao pravi književni bum. Prvi tiraž je planuo za četiri dana. To se retko događa.

Knjiga pored privatnog i profesionalnog života istražuje i zbivanja iza kulisa kada je riječ o Nebojšinim filmskim i pozorišnim ulogama.

ĐURIČIĆ: Knjiga je svojevrsna antologija glume, boemije i umetnosti življenja. Tu je ispisana nezvanična istorija njegovih pozorišnih i filmskih uloga, a bilo ih je baš dosta. Neponovljive su priče o tome kako su nastajale kultne predstave “Tamna je noć”, “Bure baruta”, “Hadersfild”, “Hamlet”, kako je ulazio i izlazio iz uloga u filmovima “Ubistvo s predumišljajem”, “Nebeska udica”, “Klopka”, “Ustav Republike Hrvatske”... Otkrio sam da je Glogovac bio svojevrsna merna jedinica ne samo za glumu, već i za čast i poštenje. Ova knjiga slavi i prijateljstvo, iskrenost, neke kategorije koje su u ovim smutnim vremenima zapostavljene. Emocije od kojih možda ne može luksuzno da se živi, ali može vrlo sadržajno. 

Da li vam je poznato zašto je Glogovac odbio da zaigra u rediteljskom debiju Anđeline Džoli “U zemlji krvi i meda”, a koji govori o ratu u BiH, ali i prihvatio da bude Draža Mihailović u seriji “Ravna Gora” Radoša Bajića?

ĐURIČIĆ: Vrlo je specifičan način na koji je Glogovac birao uloge, nikada novac nije bio presudan. Recimo, kao prvak Jugoslovenskog dramskog pozorišta imao je 15 predstava mesečno, skoro svako veče je bio u pozorištu, a dešavalo se, a to mi je pričala Tamara Vučković, upravnica pozorišta, da nema para da ode kod frizera. Ni tada nije prihvatao tezge, pinkoidnog karaktera, koje su mu neprestano nuđene. Govorio je: “Može i bez šišanja”. Znao je da prihvati i uloge bez novca, samo zato što mu se sviđa scenario ili reditelj. Tako je bilo u jednom od njegovih poslednjih filmova “Moj jutarnji smeh.” Anđelinu Džoli je odbio iz čisto profesionalnih razloga, nisu hteli da pošalju ceo scenario jer su takva pravila te holivudske produkcije, već samo njegov deo. A on nije hteo da učestvuje u nečemu čiju celinu ne zna. Pokazalo se da je bio u pravu jer to je, čak iako zanemarimo propagandne stavove, jako loš film. Ulogu Draže Mihailovića je prihvatio, to mi je pričao njegov otac Milovan, Trebinjac, sveštenik, jer je to smatrao svojim dugom prema precima, koji su svi do jednog bili u četnicima. Na kraju nije bio zadovoljan kako je cela ta stvar ispala. I kada bi ga otac Milovan, ponosan što je igrao Dražu, pitao kako mu se čini, samo bi procedio: “Ma, pusti...”.

Bio je i veliki fan Crvene zvezde, šta mu je ona značila, te koje su ga još strasti opsjedale? Negdje sam pročitao da je volio igrati tavlu, ali i da su motori i kafana bili nešto nezaobilazno u njegovom životu.

ĐURIČIĆ: On je, pre svega, bio veliki fan života, a u taj život, koji je po našim merilima trajao 49 godina, a zapravo to je bilo više od 100 godina računajući šta je sve uradio - stalo je baš svašta. I ljubav prema Crvenoj zvezdi, i tavla, koje sam pišiću ovu knjigu savladao, i strast prema suludoj vožnji. I ono što se meni najviše sviđa - neponovljivi smisao za humor. Voleo je da se smeje, da zasmejava, da se verbalno mačuje. Nebojša je bio čovek iznenađenja. Znao je da bane, nenajavljeno, kod kuma Vojina Ćetkovića u vikendicu u Čortanovcima. Jednom ga je Vojin spazio kako prilazi kući na motoru, a za vratom je imao sveže zaklano i očišćeno jare. “Sa tim jaretom oko vrata vozio je motor”, pomislio je Vojin i prvo pitanje je bilo: “Jesi li normalan?” “Jesam, poklonili su mi ovo jare neki ljudi u Inđiji. Sada ćemo napraviti sač”. I krenuli su u akciju, samo je manji problem bio što nisu znali kako se to radi. Istranžirali su ga i onda su zvali Josifa Tatića, koji je zvao Dragana Kićanovića, a ovaj kuvara iz svog restorana, pa im je on davao uputstva. Kada je posle nekoliko sati jelo bilo gotovo, samo su se pogledali - njih dvojica sami sa tolikim jaretom ispod sača. Tada su pozvali ekipu, između ostalih mlade kolege Stefana Bundala i Dejana Dedića: “Šta radite? Trebaju nam dve strvine, jedna od 200, druga od 100 kila da dođu da prožderu ovo što je ostalo”.

Da li je istina da je osam puta polagao vozački, te da je obožavao brzu vožnju koja je njegove saputnike znala dovoditi i do ludila?

ĐURIČIĆ: Istina je, osam puta i to u Pančevu, gradu gde semafor nije saobraćajni znak, već mesto za obračun. Kada pričaju o tome kako je vozio kola ili motor, njegovi saputnici imaju malo reči, više su to neki uzdasi, grimase, kolutanje očima ili nezadrživi smeh. Vojin Ćetković tvrdi da je Glogovac čovek koji je verovatno najviše puta ostao bez goriva u kolima, i to baš na Pančevačkom mostu. Ne seća se koliko je puta išao usred noći da mu odnese kantu sa benzinom. Toma Paliković je sin čuvenog jugoslovenskog reli vozača Jovice i odrastao je na motoru i u kolima. U petoj godini je dobio prvi pravi motor i od tada je to bilo njegovo prirodno okruženje. Navikao je na brzinu i ne plaši se. Ali čini mu se da je tokom jedne vožnje od kafića “Krojač” do “Marakane”, kada je Nebojša jurcao da ne zakasne na utakmicu, ostario 20 godina. Nebojša je obilazio autobuse, trotoar mu je bio kao pista, prolazio je kroz crveno, objašnjavao se sa pandurima koji su pretili hapšenjem sve dok nije skinuo kacigu. Onda je prolaz bio slobodan. I glumac Bojan Dimitrijević jedan je od retkih koji se usuđivao da sedne sa njim na motor. “Posle svake te vožnje bio sam u iskušenju da kleknem, poljubim zemlju i kažem: 'Dobro je, još ćemo živeti'“, kaže Bojan Dimitrijević.

Postoji i anegdota u vezi sa njegovim stopiranjem, možete li pojasniti o čemu se radi?

ĐURIČIĆ: Stopirao je bar tri puta nedeljno. To je bila pančevačka tradicija, gomila mladih ljudi putovala je i danju i noću stopirajući. Tako se prevozio i kao školarac, u dramsku grupu, a posle na studije psihologije i glume. Nikada nije imao neprijatnosti, ali jeste mnogo dogodovština. Ašhen Ataljanc je živela sa bakom i dekom u Pančevu i upoznali su se stopirajući iz Pančeva do Beograda. On je išao na fakultet, a ona je već radila u pozorištu. Tako su putovali zajedno, a i počeli su da se druže. Delili su lepe uspomene, mladalačke strasti i umetnička uzbuđenja, ali je kamen temeljac njihovog prijateljstva bio taj čuveni stop. Vrlo brzo je na tom mestu, gde su stopirali, osvanuo grafit: “Bolje na dopu, nego na stopu”.

Uspjeli ste razgovarati i sa njegovim ocem. Kako je izgledao taj susret?

ĐURIČIĆ: Jako teško je bilo da skupim snage da pozovem oca koji je nadživeo svog sina. I to kakvog sina! A sam razgovor sa Milovanom Glogovcem u stanu u Pančevu, gde je Nebojša stasavao, je tekao bez ijedne suze. Hercegovac je to, sveštenik. Ljudina. Neverovatnu snagu ima taj čovek.

Vaša prethodna knjiga “Čuvarkuće - udovice pisaca” se bavila životima nekih od najvećih srpskih pisaca.

ĐURIČIĆ: Sve te žene, koje su živele sa najvećim jugoslovenskim piscima, su zapravo heroji. One su teglile njihovu slavu, držale ih budnim i uveseljavale im život. Recimo, supruga Borislava Pekića, Ljiljana, je radeći kao arhitekta u Londonu izdržavala pet godina porodicu jer u to vreme niko nije hteo da štampa Pekića. Nadljudske napore je imala žena Libera Markonija u njegovoj ljutoj borbi sa alkoholizmom. Pavićeva supruga Jasmina Mihajlović bdela je nad stvaranjem “Hazarskog rečnika”. Slično su svojim muževima bile posvećene i gospođa Kapor, supruge Oskara Daviča, Mike Oklopa, Antonija Isakovića, Đorđa Lebovića, Petra Krdua, Mirka Kovača... One su brinule o njima, neretko bile brana od svih vetrometina koje su tada šibale jugoslovenskom literarnom scenom. Bile su uz njih kada su bili na vrhuncu, ali i kada su se saplitali o sopstveni talenat i kada je izgledalo da njihove knjige nikada neće ugledati izloge knjižara.

U ovoj knjizi Vi otkrivate i detalje ubistva prve žene Branka Ćopića?

ĐURIČIĆ: To je detalj iz priče o velikom dramskom piscu Đorđu Leboviću. Njega su nepoznati ljudi zbunjivali, komšije u liftu je gledao kao slučajne prolaznike. Nije prepoznavao fizionomije. Nije se javljao ni komšinici u stanu preko puta u Maršala Tolbuhina, Jeli Perović, prvoj ženi Branka Ćopića, urednici u jednoj izdavačkoj kući. I ona se požalila njegovoj supruzi Zlati Lebović, koja mi je o tome pričala: “Žalila mi se Jela da je ne pozdravlja kada se sretnu. Ona je imala nekog mladića, ljubavnika i to je bila burna veza. Htela je da ga se reši i svaki put kada se posvađaju, ona promeni bravu, tako da su na njenim vratima bile četiri brave. Jedne letnje večeri Đorđe i ja smo čitali do kasno, bili su otvoreni prozori. Odjednom je Đorđe ustao unezveren i rekao: 'Ovde se nešto desilo, čuo sam krik, tipičan kada ubica zadaje udarac žrtvi'. Gledala sam ga čudno, ne verujući šta priča. Bio je uporan: 'Ja to znam, to sam toliko puta čuo u logoru'. Ustanem i pogledam kroz prozor, vidim perače ulice: 'Sigurno je neko poliven šmrkom pa je dreknuo'. Prestao je da me ubeđuje, nastavili smo sa čitanjem i legli. Posle pola sata, sat začulo se zvono na vratima. Bio je to inspektor policije: 'Žena preko puta vas je ubijena. Ubica ju je izbo nožem i pozvao telefonom hitnu pomoć'. Inspektor je tražio da Đorđe uđe u stan da naprave zapisnik, ali on je odbio i rekao: 'Ne mogu da gledam krv'“.

Dosta pažnje u javnosti izazvala je i Vaša knjiga “Posle fajronta” o legendarnom Pavlu Vuisiću. Za njegov život vezane su mnoge anegdote.

ĐURIČIĆ: Mali nam je ovaj prostor za sve dogodovštine Paje Vuisića. Ono što je odjeknulo kao bomba kada je izašla knjiga je da Paja i Čkalja nisu razgovarali van kadra. Blago rečeno, nisu se podnosili. Za Paju je Čkalja bio glumac koji “šmira”, a Čkalji je Pajin karakter bio nepodnošljiv. Kada je trebalo da snimaju nastavak “Kamiondžija”, Paji se to nije radilo, ali je hteo da dovrši svoju vikendicu, pa je zacepio cenu od - kako je on govorio - 100 meleona. Producent je prihvatio, a Čkalju su dobili za honorar od 50 miliona. Kada je Paja to čuo, uslovio je producenta: “Nema snimanja dok Čkalja ne dobije isto koliko i ja”. Tako je i bilo. I to je velika priča o prijateljstvu dva čoveka koja privatno nisu razgovarala.

Kosmička pravda

Promociju ove knjige, a u organizaciji Agencije “Venturo”, planirali ste i u Srpskoj?

ĐURIČIĆ: Gradiška, Laktaši, Teslić i Banjaluka su mesta koja ću posetiti od 22. do 25. marta. I to su zapravo prve zvanične promocije ove knjige. I nekako mi se čini da tu ima i neke kosmičke pravde da prve promocije knjige “Glogi” budu baš u RS, na teritoriji gde je rođen. Jako sam uzbuđen, delom jer će mi to biti prvo putovanje posle više od godinu dana, a još više što ću sresti nove ljude i upoznati gradove u kojima, sad me je malo sramota ali izgovoriću, nikada nisam bio.

Izvor: glassrpske.com