Законодавна власт припада искључиво народу и Народној скупштини. Скупштину сачињавају представници српског народа. Опште призната начела међународног права представљају саставни дио права државе. Република Српска има своју химну која се зове - “За Српску”.

Шта би се десило када би овако гласиле почетне одредбе новог Устава Републике Српске, чије доношење је неопходно ради нарушене уставности у Босни и Херцеговини према међународном праву коме припада Дејтонски споразум. Република Српска је по преамбули међународног Дејтонског споразума његова индиректна потписница, а директна потписница свих његових 11 анекса којима је потврђен њен државноправни статус. Зато Република Српска има право, а још више обавезу, штитити свој интерес инсистирањем на уставности и поштовању међународног права.

"Република Српска је много више држава него Слободна држава Баварска, зато што јој по непромијењеном Уставу БиХ припадају надлежности за одбрану и војску, царину, полицију, обавјештајно-безбједносну службу, све пореске надлежности и правосудна надлежност, изузимајући ограничену уставну надлежност коју има Уставни суд БиХ"

На почетку овог текста цитиране су одредбе Устава Слободне државе Баварске, једне од шеснаест покрајина у саставу Савезне Републике Њемачке, с тим што су називи “Баварска” и “баварски народ” замијењени ријечима - Република Српска и српски народ. Слободна држава Баварска, како је њен званични назив, има своја представништва по многим земљама, али и при Европској унији у Бриселу, а њима руководи баварски министар за европске и спољне послове. Баварска представништва у свијету штите и промовишу њене интересе. Све то Баварска ради, иако у свим државама постоје амбасаде Њемачке. Република Српска је много више држава него Слободна држава Баварска, зато што јој по непромијењеном Уставу БиХ припадају надлежности за одбрану и војску, царину, полицију, обавјештајно-безбједносну службу, све пореске надлежности и правосудна надлежност, изузимајући ограничену уставну надлежност коју има Уставни суд БиХ. Припадају јој и све друге државне надлежности које нису изричито Уставом БиХ “пренесене” у надлежност државне заједнице “Босне и Херцеговине”.

Зашто нема државе БиХ

Држава и право су два међусобно неодвојива феномена: нити може бити државе без права, нити права без државе. Између права и државе постоји нераскидива веза и међузависност. Ако нема тога, не постоји држава. “Држава” БиХ, како то стално истичу бошњачке политичке, вјерске, медијске и све друге структуре, створена је тек у Дејтону, а потврђена потписивањем у Паризу 14. децембра 1995. године. До тада је БиХ постојала само као папирната творевина без територије, власти и народа, чије је међународно признање 1992. довело до грађанског рата, жртава и разарања. Све је било непотребно, јер се то могло ријешити мирним путем формирањем три етничке заједнице три суверена и конститутивна народа, онако како је то предвиђао Кутиљеров план с почетка 1992. године, који је Алија Изетбеговић прихватио, а потом на наговор америчког амбасадора Цимермана, одбио.

Право на самоопредјељење

Уставно и међународно утврђено право на самоопредјељење српски народ је исказао на плебисциту одржаном у новембру 1991. године, којим је процентом преко 90%, исказао своју вољу за опстанак у заједничкој држави са Србијом, Црном Гором и другима који тако одлуче. Право на самоопредјељење односи се на издвајање народа из постојеће државе, али и на останак у тој држави. Право народа на самоопредјељење је неприкосновено, неотуђиво, непреносиво и један је од врховних принципа у међународном праву. Оно подједнако припада великима и малим народима. Да - народима, а не неком другом. То право се не може одузети нити потрошити.

"Дејтонска структура БиХ уважава право на самоопредјељење тако што задржава широк степен аутономије ентитета, а конститутивним народима БиХ даје битне механизме заштите"

Дејтонска структура БиХ уважава право на самоопредјељење тако што задржава широк степен аутономије ентитета, а конститутивним народима БиХ даје битне механизме заштите. У оквирима Дејтонског споразума право Републике Српске, односно српског народа, на самоопредјељење подразумијева очување Дејтонске структуре, односно очување широке аутономије ентитета, уставом додијељених надлежности и прописаних механизама заштите конститутивних народа. За Републику Српску то је право, а још више обавеза, имајући у виду деценијске насртаје и промјену дејтонске структуре БиХ коју су чинили високи представник, Уставни суд БиХ са три стране судије, а све потпомогнуто подршком дијела међународне заједнице.

Српски народ је данас далеко више него прије тридесет година свјестан својих права и спреман их је штитити свим правним средствима, не повинујући се произвољним тумачењима који се темеље на сили неправа. Уосталом, свијет се неповратно промијенио у односу на крај прошлог вијека. Није само Америка велесила, сада су то и многољудне земље попут Кине и Индије, а Русија се вратила својој политици и одговорности коју је имала раније. Бразил и Јужноафричка Република, Турска, Јапан, Индонезија као регионалне силе, нису више без својих ставова нити аутоматски повлађују западним силама. Европска унија је нешто између наднационалне асоцијације и права држава чланица на своје интересе и свој идентитет. Њена одговорност према европским државама нечланицама је дио прилично широке заједничке политике. Након “брегзита” и Трампа, одговорност европске осовине Њемачка - Француска је изоштрена. Настављањем међународног неправног интервенционизма у дејтонску структуру БиХ, садашња агонија претворила би се у суноврат.

Западни дио међународне заједнице због испуњавања жеља бошњачких структура за унитаризацијом под разним изговорима - функционалност, нормалност, грађанско друштво, довео је до тога да многи Босну и Херцеговину сматрају пропалом државом као што пише Френсис Фукујама у свом дјелу “Изградња државе - владе и свјетски поредак у 21. вијеку”. Он је Босну и Херцеговину, Сомалију, Хаити, Камбоџу, Либерију, Сијера Леоне, Конго и Источни Тимор сврстао у државе без суверености.

БиХ као тамница

"По Дејтонском споразуму БиХ није могла бити ни одређена као федерација, јер је правно најближа конфедерацији као унија два национална ентитета - српског народа у Републици Српској и Бошњака и Хрвата у Федерацији БиХ"

Свих година након грађанског рата у БиХ, дјеловањем бошњачких структура уз обилату помоћ дијела међународне заједнице, нарушавана су легална и легитимна права Срба и Хрвата, што поприма елементе својеврсне тамнице за та два конститутивна народа. Због продуженог кривичног дјела угрожавања колективних права и рушења дејтонске структуре, Србе и Хрвате приморавају на фактичко самоопредјељење, при чему оно формално, не мора бити битно. Од БиХ као државне заједнице утврђене Дејтонским споразумом са приматом ентитета и кантона и унутрашњим суверенитетом који скоро у потпуности припада ентитетима, (а у Федерацији БиХ и кантонима), разноврсним притисцима, уцјенама, преварама, наметањима, подвалама, кажњавањима, направљена је анти-дејтонска БиХ. По Дејтонском споразуму БиХ није могла бити ни одређена као федерација, јер је правно најближа конфедерацији као унија два национална ентитета - српског народа у Републици Српској и Бошњака и Хрвата у Федерацији БиХ. Дејтонска БиХ има само три органа - Предсједништво, Уставни суд и Централну банку. Умјесто парламента као врховног законодавног органа, због минималних надлежности, БиХ по Уставу има тек међуентитетски парламентарни форум. Та “парламентарна скупштина” (и сам овај назив додатно релативизује значај бе-ха нивоа) има два дома - представнички и дом народа који се састављају након и на основу избора и одлука донесених од стране ентитета. Домовима су прописане правила и процедуре доношења одлука у стриктно побројаним питањима и ништа више од тога. Предсједништво БиХ је истовремено и шеф државне заједнице и њен извршни орган. БиХ нема владу, јер Савјет министара као ни Парламентарна скупштина није орган БиХ. То је тек помоћно тијело Предсједништва БиХ, као носиоца оног дијела извршне власти који су ентитети предали нивоу БиХ. Промјена Устава БиХ могућа је само споразумом ентитета, на основу кога се доносе уставни амандмани као уставни основ за било коју надлежност коју Анексом 4. Дејтонског споразума ентитети нису пренијели на ниво БиХ. Тек након стварања уставног основа, могуће је донијети законе о војсци, царини, правосуђу и свему ономе што сада постоји супротно Дејтонском споразуму и Анексу 4. као међународноправном документу.

Након “трагичног сукоба у региону” требало је примијенити Дејтонски споразум и тиме створити основу за процес помирења и успостављања повјерења између три народа који су водили међусобне грађанске ратове. Бошњачко инсистирање на само њиховој истини, о “агресији” Србије и Хрватске, етничком чишћењу и јединој жртви, једноставно није тачно. Послијератни сарајевски удружени злочиначки подухват има своје актере и у дијелу такозване међународне заједнице, високом представнику и тзв. бонским овлашћењима. Трагично је, што је и Уставни суд БиХ, инструмент својеврсне окупације, у коме судије-странци заједно са судијама Бошњацима, прегласавају судије из реда Срба и Хрвата. Таквим дјеловањем неправно је мијењана дејтонска структура БиХ, што је још више нарушило међунационалне односе и удаљило политичке представнике конститутивних народа од пријеко потребног унутрашњег договора.

Бајден-хистерија

У Сарајеву влада својеврсна хистерија и повампирење онога што је и довело до крвавог четворогодишњег међунационалног сукоба. Разлог томе што је у САД за предсједника изабран Џозеф Бајден, кога бошњачке структуре својатају и вежу за Алију Изетбеговића, кога је смрт спасила истраге и оптужнице за изазивање грађанског рата у БиХ. На Вијећници у Сарајеву на којој стоји плоча о “српским злочинцима”, након америчких избора пројектована је слика Бајдена и Изетбеговића, као порука коју је његов син Бакир сажео у одредницу - Срби су лош народ. Кују се планови како додатно развластити Републику Српску, казнити све Србе и осудити их у медијима, ухапсити Додика, забранити Србији и Хрватској да уопште и помињу да су потписнице, а тиме и гаранти Дејтонског споразума. Уз то ће припријетити Хрватима и наредити да се не буне када Бошњаци бирају Жељка Комшића за хрватског члана Предсједништва БиХ, када бирају “хрватске” посланике и одборнике који имају хрватска имена као Зулфикар, Расим, Нурко, Един. Пусти снови који неће успјети, али ће још више затровати цјелокупну атмосферу и оставити БиХ на дну. Сви ће имати штету, понајвише Бошњаци блиндиране памети у свом самозадовољству да су Србима и Хрватима по ко зна који пут огадили Босну и Херцеговину. Умјесто да упорно и стрпљиво све бошњачке структуре заједно са српским и хрватским представницима граде помирење и повјерење, чини се све супротно, па је и ефекат очекиван. Томе највише доприносе и западне амбасаде у Сарајеву, које годинама подржавају бошњачке захтјеве, држећи се политике и стереотипа насталих једностраним и пристрасним извјештавањем о грађанском рату у БиХ.

Анекс 10.

Високи представник по Анексу 10. Дејтонског споразума може се поставити само на захтјев страна потписница тог анекса, од којих је једна и Република Српска.

"Власти Републике Српске имају јасне ставове о високим представницима који су кршећи Дејтонски споразум одавно постали дио проблема, а не дио рјешења за БиХ. Зато без сагласности Републике Српске нема легалног постављења високог представника"

Власти Републике Српске имају јасне ставове о високим представницима који су кршећи Дејтонски споразум одавно постали дио проблема, а не дио рјешења за БиХ. Зато без сагласности Републике Српске нема легалног постављења високог представника. Закључцима од 10. марта ове године, Република Српска је одбацила именовање новог високог представника, као и наставак неправног протектората.

Они са “најбољим намјерама” који би да замјеном Инцка спроведу бошњачке циљеве, требало би да прочитају шта је рекао француски предсједник Франсоа Митеран 1993. године поводом “разрјешавања кризе” настале разарањем Југославије: “Све је то био низ грешака: њемачка акција, америчка игноранција, италијанско оклијевање, јер су интервенције Свете столице паралисале Италију. У ствари, Њемачка сматра себе легитимним насљедником Аустро-угарске империје и у свој рачун је узела стару аустријску мржњу против Срба.” Република Српска није обавезна прихватити никакву самовољу високог представника, који је сам себи додијелио противправна овлашћења, а онда је измишљени Савјет за имплементацију мира као самоизабрано тијело самоизабраних земаља и организација без икаквог оснивачког или радног акта, поздравио такву намјеру високог представника. Тиме су погажене изричите норме Дејтонског споразума и Устава БиХ. Послије су такве измишљотине у мемоарима међународних службеника служиле за подсмијех - да не кажемо спрдање са “државом Босном и Херцеговином”.

Османско поробљавање средњовјековне српске државе зауставило је развој којим се кретала немањићка држава, онако како се кретала и западна Европа. Бројни примјери из српске историје прије турске окупације свједоче о дометима уређења државе и економског развоја. Уз Душанов законик из 14. вијека, који је био епохално дјело европског нивоа правне културе и цивилизације, постоје и други канони који то доказују. Такви прописи су били брана самовољи владара, па макар он био и цар. Тако у Статуту града Будве писаном у вријеме Душановог царства, уз остало имају одредбе о кнезу који је бивао увијек странац: “Наређујемо да се сваки пут када дође кнез послан од цара господара да преузме подручје, мора сакупити општинско вијеће на звуке звона св. Ивана, да кнеза закуне да мора поштовати и придржавати се одредаба и обичаја нашег Статута. Уколико кнез неће да се закуне да ће поштивати и придржавати се одредаба Статута, општина није дужна да га прими за кнеза.”

Није дужна ни Република Српска.

Извор: nspm.rs/Славко Митровић