Mi u Švedskoj beše onomad naziv verovatno najboljeg lista koji je u Švedskoj izlazio na „srpskohrvatskom". Uređivačka politika bila mu je umerena, neideološka (koliko je to moguće) i praktična. Napadali su ga kako iz zvaničnih krugova dirigovanih iz ambasade SFRJ, kao i iz onih antikomunističkih, iza kojih je stajala raznorodna politička emigracija.

Mi u Švedskoj se ugasio u drugoj polovini sedamdesetih, nekoliko godina pre nego što je Zlatan u oktobru 1981. godine rođen u Malmeu. „Mi" kao jugoslovenska zajednica u Švedskoj, ugasili smo se devedesetih, kad je Zlatan imao desetak godina. Raspala su se udruženja, raspala su se prijateljstva, ljudi su se podelili uzduž i popreko. „Naša" prezimena postala su relativno česta; mi kao „mi" postali smo gotovo nevidljivi.

Paradoksalno (ili ne), Šveđanima su „naši ljudi", nezavisno od deklarisane verske i nacionalne pripadnosti, bili i ostali - „Jugari" (mada se konotacija termina vremenom menjala). Kako god „Jugari" nazivali jezik „iz kog dolaze", njihov švedski u prvoj generaciji Šveđanima zvuči (jugoslovenski) slično.

Šveđani nemaju pojma ko je ko i šta je šta, niti za to mnogo mare. Nedavno sam putovao za Bosnu sa iskusnim kamermanom Švedske televizije; sve vreme je bio ubeđen kako ide na Kosovo. Nisam siguran ni da je posle puta shvatio da su Bosna i Kosovo dva različita pojma.

Zlatan je druga generacija „Jugara".

Drugoj generaciji, po pravilu, atrofira roditeljski jezik. Zlatan u tome ne odstupa od pravila. Njegov „maternji jezik" zakržljao je i pre nego što ga je pošteno progovorio. Po onome (što čuh) kako priča, rekao bih da po naški najbolje - psuje.

Zlatan o Mihi

Made by Sweden

„Moja majka je iz Hrvatske, moj otac je iz Bosne, a ja sam odrastao u malom predgrađu u Švedskoj. Nisam imao mnogo, samo svoj nemirni um i velike snove.(...) Slušao sam, ali nisam uvek sledio... A ako sam išta naučio, to je da šanse ne dobijaš, već ih grabiš. Ideš svojim putem, ali nikada ne zaboravljaš odakle dolaziš."

Citirani monolog je iz jednog od video uradaka iz kampanje „Volvoa" u kojoj je Zlatan glavni protagonista. Iako je u suštini reč o reklamama, po formi su to više kratki filmovi u kojima se ukrštaju Zlatanove „filozofije", švedski simboli i „Volvoovi" novi modeli. „Zlatan-Volvo" filmova bilo je više i izazvali su mnoštvo reakcija i diskusija o nacionalnim simbolima, identitetu, Švedskoj današnjice i sutrašnjice.

Zlatan u reklami za Volvo

Šta znači Made by Sweden (umesto Made in Sweden)?

Koliko je "Volvo" Made by Sweden zaista švedski, kad je vlasništvo postalo kinesko? Šta u svemu tome predstavlja Zlatan Ibrahimović uokviren u švedskom kanonu kako trči kroz snegom pokrivenu šumu, skače u ledeno jezero, lovi... I još, povrh svega, izgovara reči švedske himne, poentirajući sa „Želim da živim i da umrem... u Švedskoj"?

Brdo novinskih tekstova i akademskih mudrolija napisano je u pokušaju da se na ta pitanja odgovori. Zaključak se uglavnom svodi na lapidarno: „Švedska se menja." Niko ne zna šta će od nje u budućnosti postati. Svima je uglavnom jasno da tipični Šveđanin sutrašnjice neće biti samo bledoliki, plavooki i plavokosi Svenson.

Šveđanin na „-ić"

Posle Ibrahimovića prezimena na „-ić" počela su da zvuče više svensonski. Mesto u timu Zlatan je izborio i za druge. Svojom ludom hrabrošću i hrabrom ludošću proširio je kanon. Što kaže jedna „izreka": „Isus Hrist rođen je 1981 godinu pre Zlatana."

Kada govori odakle je i odakle dolazi, Zlatan ne misli ni na Bosnu, ni na Hrvatsku, ni na Jugoslaviju. On je iz Rozengorda u Malmeu. Jezik kojim najbolje vlada je „rozengordski" -  jezik blokova u kojima je odrastao. Rozengordski blokovi su njegov primarni identitet, odatle je krenuo.

Živeo je kasnije u Amsterdamu, Milanu, Torinu, Barseloni, Parizu, Mančesteru, Los Anđelesu... „Dečko može da ode iz Rozengorda, ali Rozengord ne može da ode iz njegovog srca", ispisano je danas pri jednom od ulaza u naselje. Reč je naravno o citatu. Znate već koga.

U dokumentarcu Švedske televizije o Zlatanu, dok se kamera iz vazduha polako približava rozengordskim blokovima, muzička numera koja to prati je „In the ghetto". U terminologiji švedske policije i medija, Rozengord je „posebno osetljivo područje"; tako se „tepa" naseljima u kojima je loša socioekonomska situacija praćena visokom stopom kriminaliteta. Kada u vestima vidite da negde u Švedskoj gore automobili, velika je verovatnoća da je snimak iz Rozengorda, mada svoje Rozengorde imaju i Stokholm i Geteborg...

Rođen sam u getu

Put do Rozengorda kao „posebno osetljivog područja" bio je popločan najboljim namerama. Sa ciljem da reše „stambeno pitanje" radničkih masa, socijaldemokrate sredinom šezdesetih daju ludačko obećanje da će u roku od deset godina izgraditi milion stanova širom zemlje. Još luđe je što su obećanje u velikoj meri ispunili. Projekat je nazvan „Milionski program" i ostao je kontroverzan do dana današnjeg. Stambeni problemi mnogih zaista su bili rešeni. Međutim, iz naselja „Milionskog programa" praktično od početka generišu se brojni socijalni problemi.

"Zlatanovo dvorište" u Rozengardu: Ibra sa klincima iz kraja

U prvim danima, početkom sedamdesetih, preko osamdeset odsto stanovnika Rozengorda bili su Šveđani iz unutrašnjosti i ruralnih delova Švedske. Danas je tu skoro devedeset posto stranaca. U „Zlatanovo doba", osamdesetih i devedesetih, bilo je nešto između. Kako on svedoči novinaru i piscu Davidu Lagerkrancu „kraj je bio pun Somalijaca, Turaka, Jugoslovena, Poljaka, svih mogućih imigranata, ali bilo je i Šveđana." 

Udba među migrantima

U Švedskoj danas živi preko 170 različitih dijaspora. Blizu dvadeset posto desetomilionske populacije nije rođeno u Švedskoj ili nije rođeno od roditelja Šveđana. Useljenička politika koja je vodila takvoj demografskoj stvarnosti unikatna je u svetskim razmerama. Od sedamdesetih, odnosno od Pinočeovog puča u Čileu, Švedska prima izbeglice i azilante. Posle Čileanaca stigli su Iranci, Kurdi, Etiopljani, Bosanci, Somalijci, Sirijci...

Pre toga, u prvim posleratnim decenijama, Švedska je „uvozila" stranu radnu snagu; nastojala je da „radnike na privremenom radu" trajno veže za sebe. To je nalagao demografski imperativ - nizak prirodni priraštaj u retko naseljenoj zemlji. U zvaničnom međudržavnom aranžmanu „Jugosloveni" su u Švedsku počeli da stižu od sredine šezdesetih. Računa se da je do kraja osamdesetih iz Jugoslavije u Švedsku stiglo šezdesetak hiljada ljudi. Ogromna većina zapošljavala se u industriji.

Ulice Rozengarda

U tom talasu stigli su takođe jugoslovenski kriminalci i udbaši. U decembru 1969. godine, u režiji i izvođenju Udbe likvidiran je Savo Čubrilović koji je pisao za različite emigrantske listove. To je bilo prvo političko ubistvo „naših" u Švedskoj. Nepune dve godine kasnije, u aprilu 1971. godine, u Stokholmu je ubijen ambasador Jugoslavije Vladimir Rolović. U oba slučaja švedska javnost ostala je šokirana brutalnošću.

Pre dolaska Jugoslovena tako surovog obračunavanja u Švedskoj nije bilo. Slično važi i za kriminal - Arkani, Jokse i kolege doneli su im „kvalitativne novine" u toj branši. U knjizi Švedska mafija, novinari Lase Vierup i Mati Larson posvećuju Jugoslovenima više poglavlja; svojim (ne)delima „naši" su to zaslužili.

„Juge" je tako postao i izraz sa konotacijom koja vuče na nezakonito i kriminalno. Jedna cinična švedska opaska na konto Jugoslovena jeste da su postali podnošljivi(ji) tek kad su u velikim brojevima počeli da pristižu Arapi, Afrikanci, i razni drugi...

Nesentimentalno vaspitanje

Zlatanovi roditelji bili su „šljakeri". Razišli su se i razveli pre nego što je on to mogao da zapamti. Sve vreme živeo je u manje ili više „disfunkcionalnom" ambijentu. Iako su on i sestra posle razvoda pripali majci, majci će kasnije biti oduzeto starateljstvo i mladi Zlatan će ključne godine svog odrastanja ipak provesti sa ocem.

Otac je radio sumanute smene i često ga nije bilo u kući. Kad ga je bilo, sedeo je uz televizor i plakao gledajući kako se Jugoslavija raspada. Šefik Ibrahimović je iz Bijeljine, a u Bijeljini beše belaj - čitava njegova šira porodica je nagrabusila.

„Rat ga je progutao i postao je opsednut praćenjem događaja. Sedeo je sam, pio, žalio i slušao jugoslovensku muziku", svedoči Zlatan o svom ocu. On sam gledao je zato da što više vremena provodi napolju. „Obrazovao" se i stasavao kroz fuciku i druženje s ekipom iz kraja.

Zlatan Ibrahimović, dečak

Sveopšta priča „jugoslovenske" dece rođene u Švedskoj krajem sedamdesetih i tokom osamdesetih svodi se na činjenicu da se ona nisu osećala Šveđanima, ali da su gledajući svoje roditelje kako se raspadaju od tuge, depresije i alkohola zbog vesti iz zavičaja, došli do zaključka da im je verovatno lakše i bolje da „s tim tamo" nemaju nikakve veze. 

Zlatan kaže da maltene do svoje osamnaeste godine nije znao nijednog švedskog sportistu, niti bilo šta o švedskoj kulturi. Nije ga za to bilo briga. Tek kad se iz Rozengorda otisnuo u svet, švedsko u njemu počelo je da preteže.

„Osećam se sto posto Šveđaninom", kaže danas. Njegov put od dna do vrha u Švedskoj se uči u školi. Zlatanu prija da bude u bukvaru, kao simbol „nove Švedske" i njen ambasador.

Izvor: rts.rs

Piše: Predrag Dragosavac