Истакао је то у интервјуу за “Глас Српске” историчар и декан Филозофског факултета Универзитета у Источном Сарајеву Драга Мастиловић, који је постао дио приче, односно иницијативе Одбора за заштиту права Срба у ФБиХ да на Врацама, дијелу који припада Српској, буде изграђен споменик у знак сјећања на страдале Србе. Реагујући на негодовања која већ стижу из Сарајева, каже да се иза тога крије страх од истине.

- Крије се бојазан оних који знају да медијски формиране слике о Сарајеву као “опсједнутом” граду, граду “мученику”, могу бити доведене у питање. Јер, ако почне да се пробија истина о томе да Сарајево у периоду 1992-1995. године није био опсједнут већ подијељен град, да је постојао чврст унутрашњи обруч у граду због кога цивили нису могли напустити Сарајево, да је масовно терорисано српско становништво, може се читав тај мит довести у питање. А ако један мит падне, остали ће се срушити као кула од карата - нагласио је Мастиловић.

Многи и готово три деценије након рата покушавају да избришу што се дешавало српском становништву у Сарајеву и Србима пришију трајну етикету агресора. Да ли су и овакве иницијативе начин да се прикаже друга страна истине?

МАСТИЛОВИЋ: Меморијализација је значајан сегмент културе памћења, али није једини. Морамо изградити колективну свијест о култури памћења, а то можемо ако осмислимо државни пројекат и институционализујемо га, јер истраживање, публиковање и меморијализација страдања у 20. вијеку, па и у Сарајеву, не може и не смије бити ствар ентузијазма појединаца, већ прворазредни државни пројекат и национални подухват, по примјеру Јевреја. Ми смо народ познат по кратком памћењу, заборавној култури и расутим енергијама и све докле је то тако, изложени смо бјесомучном прекрајању и фалсификовању историје. Срби су једини народ који је на овим просторима у Другом свјетском рату имао два покрета отпора против нацизма и фашизма и масовно страдао у борби с њима, једини народ који није имао својих СС дивизија, једини који су систематски истребљивани од нацизма, фашизма и њихових појавних облика као што је усташтво, а дочекали су да их данас нацистима и фашистима називају они чији су преци масовно били ангажовани у 13. СС “ханџар” дивизији, у 369. “вражијој” и 7. СС “принц Еуген”, у 21. СС “Скендербег” дивизији, а и да не говорим о злочиначким формацијама НДХ, усташама, домобранима, муслиманској милицији и слично.

Једном сте рекли да је БиХ, као државни пројекат, утемељена на неколико крупних историјских лажи. Да ли је Сарајево и прича о агресији једна од њих? Због чега се Србима стално ставља на терет да су агресори и вјечити кривци, а готово никада да су и они страдали?

МАСТИЛОВИЋ: Ништа се у димензији историјског трајања не догађа случајно. Оно што се догодило у БиХ од 1992. до 1995. године, а посебно у Сарајеву, представљало је површинску, људском оку видљиву, манифестацију сложених историјских процеса дугог трајања и дубоких посљедица. Све вуче коријене из 19. вијека и у ствари су рецидиви аустроугарске окупације ових покрајина. Флоскулу о “великосрпском пројекту” осмислили су аустроугарски окупатори да би од Срба у БиХ, који су тада били већински народ, направили неки други и другачији народ у односу на онај који је живио у Србији, Старој Србији, Војводини, Крајини и Црној Гори. Од тада, сви који крену да уништавају Србе користе ту флоскулу и то док нас истовремено убијају, муче, масакрирају на нашим огњиштима или прогоне са њих. Деведесетих година 20. вијека у БиХ смо имали васкрс Калајеве доктрине о политичком народу и идеје о “босанској нацији”, “босанском језику”, “босанској култури”, оваплоћују се данас. А када томе додате и васкрс Хитлеровог поретка у југоисточној Европи, који данас гледамо нешто модификован, постаје јасно да смо ми као народ и данас у оном истом жрвњу историје у коме смо били и прије 100 година, а који нас једнако немилосрдно меље.

Колико генерације у Српској знају своју историју и страдања?

МАСТИЛОВИЋ: Данашње генерације знају веома мало, усудио бих се рећи и трагично мало. Колико Срба данас, на примјер, зна да је 8. августа 1941. године одведено 280 сарајевских Срба и три жене у логор у Госпићу, да је 22. децембра у пломбираним жељезничким вагонима отпремљено у логоре 62 мушкарца, девет жена и 140 дјевојака и тако даље. На ком споменику то у Сарајеву прочитати? А да и не говоримо о масовним ликвидацијама у околини града, на примјер, у Раковици, гдје је 23. августа спаљено је 200 домова, људи затварани у куће, посипани бензином па спаљивани. Само у једној штали убијено је и спаљено 108 жена, дјеце и стараца и тако даље. А страдања српских цивила у Сарајеву у рату 1992-1995. године су прича за себе.

Извор: glassrpske.com