Један брод у бившој Југославији, „Берге Истра”, тада највеце пловило који је СФРЈ направила за богатог норвешког бродовласника, познат и као „југославенски Титаник”, потонуо је пре 45 година на данашњи дан, у једној од најгорих поморских несрећа тог времена.

Те ноћи 30 чланова посаде изгубило је живот, за њега је исплаћена рекордна одштета осигурања, а иза њега су остале бројне шпекулације и теорије завере.

Са боцом шампањца, највећи и технолошки најсложенији брод који је СФРЈ у то време направила, који је могао да превози и нафту и руду гвожда, у море је 1972. године испратила кума, прва дама некадашње СФРЈ, Јованка Броз.

Четири године касније танкер је потонуо и то је била једна од најгорих поморских несрећа у то време, а бројне спекулације и теорије завере у вези са танкером покушао је да расветли документарни филм „Берге Истра”, аутора Дражена Мајића и Зорана Ангелеског, који је за празнике емитовала Хрватска телевизија.

Прича брода „Берге Истра” почиње са геополитичком ситуацијом тог времена, пошто због рата Египта и Израела нафта из Персијског залива није могла до Европе Суецским каналом, него дужим путем, око Африке, а за то су због већих трошкова били потребни већи танкери, и од 200.000 тона.

У то ново тржиште с почетком 1970-их улази и СФРЈ, са пулским бродоградилиштем и израдом таквих танкера за Бергесен, једну од две највеће норвешке бродовласничке компаније.

Југославија је била је поносна на пулски Уљаник, а норвешки бродовласник Сигвал Бергенсен наручује серију од пет бродова и даје им имена према истарским топонимима: Берге Истра, Берге Адриа, Берге Ванга, Берге Бриони.

На дан поринућа Берге Истра, цела Пула била је ту да види „грдосију” која ће бити поринута у море.

Међутим, дан је био хладан, мазиво се стврднуло, секција је била претешка, па се труп на навозу једва помакао и склизнуо само 15-ак метара, а тада у помоћ пристижу стручњаци ЈНА и тачкастим минирањем припадници југословенске морнарице успевају брод да помере с места.

Упркос том почетном пеху, Берге Истра, коју је Бергесен преузео као и друге наручене бродове, вероватно би пала у заборав, да није било поморске трагедије која се догодила четири године касније, највероватније, у последњим сатима 1975. године.

Брод Берге Истра пловио је са 32 члана посаде, припадника седам нација, на путу из луке Тубарао у Бразилу до Јапана са товаром руде гвожда, када је 30. децембра 1975. изненада изгубљен контакт с пловилом у Тихом океану, близу филипинског острва Минданао.

Наредних неколико дана није се ништа дешавало, а када се 5. јануара 1976. брод није појавио у јапанској луци, постало је јасно да нешто није у реду, и тек тада Норвежани алармирају дипломатску службу, за нестанак сазнају и новинари, југословенски медији пуни су драматичних насловница, а кулоари пуни маштовитих спекулација.

У једном тренутку, чини се да су нађени остаци брода, али испоставља се да не припадају Берге Истри и на крају 16. јануара потрага се обуставља.

Тада ће се догодити још један од преокрета у причи о Берге Истри -19. јануара јапански рибари у мору проналазе сплав за спашавање са двојицом изгладнелих и жедних шпанских помораца са Берге Истре.

Имелдо Барето Леон и Епифанио Пердомо Лопез, који су и данас живи и бораве на шпанском острву Тенерифи, чувају и сплав којим су се спасили, једини су преживели несрећу зато што су у тренутку експлозије били заузети послом на прамцу брода.

Они су сведочили да су зачули прво јаку, а потом и две слабије експлозије, које су преломиле брод који је брзо почео да тоне.

Нашли су се на сплаву где це провести идућих 20 дана са минималним залихама воде и хране, гледајући се подозриво, зато што је Епифанио Пердомо, да би избегао да га други поморци злостављају, проширио по броду причу како је убио човека и био у затвору девет година због тога.

Барето, који је веровао у ту гласину и страховао да га Пердомо не убије како би присвојио залихе и чим му се указала прилика, бацио је у море једини убојити алат који су имали, нож и маказе.

Док двојица Шпанаца нису пронађена, кренуле су спекулације око судбине „Берге Истра”.

Владало је масовно уверење да су брод због откупнине отели пирати, тврдило се да је брод страдао од заостале мине, залуталог торпеда, ракете, чак и ванземаљаца, а директор Бергесена Стагеланд износио је верзију како је брод страдао у ерупцији подводног вулкана.

Југославијом се проширио масовни „поуздани глас” да је норвешки власник брод намерно потопио због осигурања, пошто је за Берге Истра исплаћен износ Лојдове одштете у данашњој вредности од 82 милиона долара, али брод је власнику доносио пуно новца.

Ипак, Бергесену се замера да је случај заташкавао, да није дозволио праву истрагу и тиме омогућио да се слична трагедија понови, што му се и десило три године касније.

Његов брод Берге Ванга, истог типа као Берге Истра, саграђен такоде у тадашњој Југославији у Уљанику, у октобру 1979. године, пловио је из Бразила на исток када је код острва Тристан да Куња нестао, а овај пут нико од помораца није преживео.

Пројектант брода Класић одбацио је лошу конструкцију као узрок, и тврди да је једини разлог ове трагедије, варење на палуби, што су потврдили и преживели Шпанци са Берге Истра, јер експлозија се догодила док је на палуби брода радио варилац, што је проузроковало да експлодирају остаци нафте у теретном делу са рудом гвожда.

Капетан Берге Ванге одбио је наређење да током пловидбе раде вариоци, али је у бразилској луци он замењен, а нови заповедник то дозвољава и због тога је са целом посадом и бродом настрадао.

Одговор на питање да ли је „Берге Истру” потопио „нестручни” социјализам или „похлепни” капитализам можда лежи у чињеници да је Бергенсен, како би своје бродове експлоатисао што ефикасније, бродска постројења сервисирао и дограђивао током пловидбе.

Делом и због две несреће југословенских бродова, од 1970-их је варење на танкерима забрањено, никада се више нису градили комбиновани бродови попут ових, а нафта никад више није превожена заједно с рудом, преноси Тањуг.

Извор: политика.рс