Мало их је тада било довољно близу да помогну. Ипак, покушаја је било. Један од таквих извели су Ирци. Ево их на фотографији. На српској територији. Ово је прича о њима.

Када је било јасно да Бугари крећу све јужније, не би ли опколили српску војску у повлачењу, на граници Краљевине Србије и (у Великом рату тада неутралне) Грчке, ирска Десета дивизија, састављена од око 8.000 добровољаца, код села Костурино је покушала немогуће. Да заустави цијелу једну бугарску армију од 99.497 људи.

Ирци се борили у љетњој опреми усред зиме!

Само, гдје су се уопште налазили ти Ирци? Лијево од њих су Французи гледали да буду најближи угроженим Србима, штитећи им повлачење, а ирска дивизија је покушала да спријечи продор кроз једини планински пролаз у Вардарској долини који је Бугарима значио. Хтјели су да опколе Србе и да Њемцима обезбиједе пругу Берлин – Константинопољ (Истанбул), како би се помогао савезник, Турска.

Ирска војска код Костурина 1915. године.

А Ирци су се у Солун искрцали у љетњој опреми, право после сопственог покоља код Галипоља, у саставу британских империјалних трупа којима је дато у задатак да овладају свим тим морско-копненим, а стратешки важним тачкама на свјетским раскрсницама. Тако то, ваљда, са империјама и иде, док их не дочека неко одлучан, као што су Турци то били код Галипоља. И, у поменутој љетњој опреми Ирци су и стигли у новембру у околину Костурина. До бугарског напада више од хиљаду Ираца однешено је у болнице, због промрзлина.

Па опет, када је страшан бугарски напад почео, а требало је бранити висораван окружену високим врховима (што само по себи представља тежак положај), и то висораван толико камениту да је најдубљи ров могао бити 60 центиметара, (што никако не штити довољно од артиљерије а и снажне пјешадијске ватре), Ирци нису побјегли главом без обзира.

Дошли су да помогну Србима, и – остали су гдје је требало. 

Када је напад почео, заборавили су на змије о којима су писали родбини, заборавили на децембарску планинску балканску хладноћу. На огромну снагу непријатеља. Само у првом удару, у борби прса у прса, 138 Ираца из петог, даблинског батаљона, оставило је свој живот на тада још увијек неокупираном српском тлу. У три дана борби, тај ирски батаљон је са 1.042 спао на 565 војника. Ништа боље нису прошли остале ирске јединице. Јер ништа мање храбрије нису ни биле.

Када је команда видјела да је даљи отпор узалудан, јер је (и поред храброг држања Француза, којима је погинуло 1.804 војника), огромна бројност омогућила Бугарима да се увуку између двије савезничке војске, али и да зађу кроз разуђене спојеве ирских јединица, наређено је француско-ирско повлачење. Бугари су тријумф славили уз трубе и сигналне ракете, Њемцима су у наредна два дана обезбиједили сигурно функционисање пруге Берлин – Константинопољ, а Срби… Срби су успјели да се, уз неколико бравура сопствених снага, домогну обале, а онда, кроз нову Голготу, Крфа… Остало је познато.

У славу Ираца који су се борили да би Србија опстала, тамо негдје код Дојрана и дан данас стоји келтски крст. На њему пише “У знак сећања на оне из Десете ирске дивизије који су пали на Галипољу, а дали животе у одбрани Србије, а и у славу свих Ираца који су дали своје животе у Великом рату”.

Ова прича је попут тог крста. Знак сјећања на те Ирце.

Извор: katera.news