Вук Бранковић, српски великаш посљедње деценије XIV вијека који је читав живот посветио борби против турских освајача, никада им се није покорио и до краја је бранио своје територије од њихове најезде.

Био је велики добротвор и ктитор, изградио је и обновио небројано манастира, а данас се са сигурношћу не зна ни гдје је сахрањен. Према неким изворима, гроб му је у светогорском манастиру Светог Павла, према другим у Хиландару.

Ипак, све ове чињенице о Вуку Бранковићу мање су или скоро потпуно непознате јер се његово име и данас, вјековима после, везује за издају на Косову. Иако се цијелог живота борио против Турака, Вук Бранковић је тако временом постао најпознатији “српски Јуда”.

Како сматра највећи број историчара, у овоме нема истине, а о издаји први пут пише Мавро Орбини, пуна два и по века послије Косовског боја. После битке, наследници кнеза Лазара су признали врховну власт султана Бајазита, док је управо Вук Бранковић наставио да се одупире Османлијама и чува независност своје области.

Своју непокорност Вук Бранковић скупо је платио, преминувши 1397. године, негдје у дубинама османских тамница. Тешка судбина није заобишла ни цијелу његову породицу, преноси Историјски забавник.

Шта је заправо било са Бранковићима?

Вук Бранковић био је ожењен Маром, најстаријом ћерком кнеза Лазара Хребељановића и у браку са њом, имао је три сина - Гргура, Ђурђа и Лазара.

Највећи дио посједа Вука Бранковића припао је Стефану Лазаревићу, стратешки битна здања су заузели Турци док су његовој супрузи Мари и синовима остала само мала област са са сједиштем у Вучитрну.

Гргур се замонашио и као монах Герасим умро у Хиландару 1408. Лазар је убијен у току битке 1410. Као једини старјешина домаћинства остао је Ђурађ Бранковић. Пошто је његов ујак, деспот Стефан Лазаревић, био без насљедника, Ђурђа је прогласио својим насљедником и тако је Ђурађ Бранковић постао српски деспот.

Током читаве своје владавине Ђурађ је осциловао између вазалства и отпора Турцима. Његови синови Гргур и Стефан ослијепљени су 1441. наредбом турског султана Мурата II.

Лазар је био најмлађи син деспота Ђурђа Бранковића и једини који није био ослијепљен. Био је деспот Србије од 1456. до своје изненадне смрти 1458. када га је наслиједио старији брат, ослијепљени Стефан.

Деспот Стефан је заједно са снајом и одмах по ступању на деспотски трон, суочио се са најездом Турака коју је Мехмед II припремали још раније. Са собом су водили Стефановог слијепог брата – Гргура Бранковића, у намјери да га поставе на деспотски престо. Једном када је напад почео остали су неосвојени само Голубац и Смедерево.

Стефан је помоћ потражио од Угара. У таквим околностима Српска деспотовина је почела практично да се предаје, препуштајући своје земље туђинима да је бране. Ипак, деспот није имао избора.

Ову ситуацију је искористио босански краљ Стефан Томаш који је понудио да се његов син Стефан Томашевић ожени ћерком умрлог деспота Лазара и тако у мираз добије и српску деспотовину. Деспота Стефана нико није ни питао и он је био принуђен да напусти Србију.

Гргур се пред смрт замонашио и као монах Герман умро 1459. у Хиландару. Стефан се до краја живота потуцао се по европским дворовима, болестан и у биједи, молећи за помоћ. Све до смрти је живио од милостиње коју су му слали Млечани, Дубровчани и Папа.

Крај велике српске породице 

Слијепи деспот Стефан се 1460. оженио Ангелином, ћерком Ђорђа Аријанита Комнина, средњовијековног господара области Коњуха и Шкумбе. Имали су синове Ђорђа и Јована, као и двије ћерке Марију и Милицу.

Титулу деспота Србије је Ђорђу даровао мађарски краљ Матија Корвин 1486. године. Почетком 1496. године, Ђорђе се закалуђерио, а деспотску титулу је оставио млађем брату Јовану. Постао је архиепископ Максим и као такав проглашен за светитеља.

Деспот Јован је имао сасвим другачије погледе на свијет него његов брат Ђорђе. Он је послиједњи Бранковић који је вјеровао да му је задатак да са војском побједи Турке и да их истјера из некадашње деспотовине, па да се попне на престо својих предака.

Прославио се у борбама са Турцима, својим војничким продорима у Босни, а нарочито код Зворника (Звоника). Припремао је веома опсежне планове да уз помоћ Млетачке републике настави борбу са Турцима до потпуног ослобођења свога народа од њих, али га је смрт спречила у томе 1502. године.

Ни Ђорђе ни Јован, као ни њихов рођак Змај Огњени Вук, нису имали мушких потомака. Тиме је замонашени Ђорђе тј. архипеископ Максим, који је надживио свог млађег брата, био посљедњи мушки Бранковић. Након његове смрти 1516. угашена је њихова лоза.

Izvor: istorijskizabavnik/glassrpske