Travanj 1982: Bili ste u Splitu, šetali ste s nekim Splićaninom, ili, još ljepše, s nekom Splićankom. Govorili su vam: to je to, ovo je ovo, a ono - ono... Kuća, hotel, spomenik... Kafana, park, trg... Išli ste rivom, i oni su vam rekli: to je - Smoje!

O kući, o trgu, o spomeniku ništa niste morali znati; sve će Splićanin lijepo da vam objasni, a Splićanka još ljepše. Samo ne kažite da ne znate tko je Smoje, to vam ni Splićanin ni Splićanka neće razumjeti.

Smoje ne poznaje sve Splićane, ali svi Splićani poznaju Smoju. Smoje je čovjek grada: njemu se građani žale, smiju mu se kad je smiješno, plaču mu kad je za plakanje. Smoje s ribarima ribari, sa skitnicama skita, s piscima piše, s pijancima pije. S političarima, ili bez njih, vodi politiku.

Smoje ujutro piše za svoje novine, onda skita, zatim ruča, pa ide na spavanje, da bi bio odmoran za noć. U međuvremenu piše knjige, televizijske i filmske scenarije. Smoje voli vidjeti sve i svakog, stići svugdje; on piše za novine koje ne stižu ni u sve krajeve Dalmacije, a poznat je u svim krajevima SFRJ.

Smoje je jedan od rijetkih, i zato dragocjenih, koji obaraju fraze: "novine žive jedan dan". Ono što Smoje napiše živi više dana, više mjeseci, više godina. Umjesto da se udvara funkcionerima, funkcioneri su učtivi prema njemu. Umjesto da nekog juri za intervju, njega jure za intervju, a njemu nude intervjue.

Spremao sam se da idem u Split, kod Smoje, ali Smoje je stigao u svoju redovnu, tradicionalnu, posjetu glavnom gradu. Dočekan je svečano. Srdačno pozdravljen, u pratnji svoje supruge Lepe, Smoje je odbio opširnu konferenciju za štampu, ali budući da smo dugogodišnji poznanici pristao je da mi odgovara na pitanja tri dana, i tri večeri. 

Postavio je svoje uvjete: da se razgovor vodi u različitim kavanama, uz različita pića i različite ručkove i večere.

Smoje, odgovarajte mi u svom stilu: više nego što Vas pitam! Hajduk? Čuje se za neke nervoze u Poljudu. Bojkot Mladinića? Hajduk je bio gripozan...

Smoje: E, Ajduku ne ide, a Biće je meni govorija da će se prošetat kroz ovo prvenstvo. Ža mi je Biće... Suviše je dobar, pošten čovik. Ima tu raznih mirakula. Puno je igrača sa strane, onda oni koji su počeli u Splitu neće da igraju. Pineze uzmu ovi sa strane. Ali, ja mislin da će Ajduk isplivat. Moran priznat da ga više ne poznajen dobro ka nekad. Nekad san svaki dan iša na stari plac, da vidin šta ima novo. Ajduk je bija usrid grada, a sad otuđija se i Ajduk. Ko more pratit svaki razvoj; ja san volija onaj Ajduk kad je i blagajnik plaća ulaznicu, e, davna je to bilo. Ali nemoguće je živit u Splitu, a ne volit Ajduka, ne more to bit... A ja mislin da nema bojkota Mladinića.

Ali što bismo mi ganjali fudbal?... Pričajte nešto o Vašem djetinjstvu, prvoj knjizi, prvom novinarskom zadatku?

Smoje: Moji su bili jako siromašni. Pokojni otac, Marin, bija je ribar. Ni dobro kad ništa ne ulovi, ni dobro kad ulovi, ne more prodat. Šta ćeš ist? Prva knjiga u moju kuću ušla je kad san je ja kupija, a školu san završija bez ijedne knjige. A ja san još u gimnaziji zna da ću bit novinar. Pri rata čita san "Politiku", o građanskom ratu u Španiji. A kad san završija gimnaziju iša san radit u štampariju, ka slovoslagač. Prva stvar koju san uradija bila je osmrtnica, čitulja, za moju pokojnu babu. Odma posli rata poče san i pisat i zarađivat novce. Donesen kući, računan biće ocu drago. Ajme! On me tira iz kuće, govori da san lupež, lopov, da si ukra novce, ko je, veli, još vidija da je neko zaradija pinezi bez rada. Mati mu govori da san ja pametan, da pišen; otac ništa ne viruje, nikad mi nije tija uzet ni jedan dinar. A i otac i mati bili su nepismeni.

Siromašno djetinjstvo, a Vi imate široku ruku, Vaša supruga kaže da samo trošite, trošite, trošite. Kako to?

Smoje: Moj otac je živija od danas do sutra, pa i ja. Ne volin ništa posidovat. Mrzin svaki kapital. Neman ni auto, ni brod, ni sat, ni kapu, ni prsten. Milion dinari više ili manje, meni je to isto.

Vi ste ribarska narav?

Smoje: Jesan, jesan... Idemo Boris Dvornik i ja na Lastovo, ka lovit ribu. Boris čeka cila tri minuta oće li šta bit. Onda govori: "Striče, nema ništa, ajmo u gostionu!" Posli, kupimo ribu i nosimo ženama. Pošto kupimo najbolju ribu, naše žene misle da smo najbolji ribari. 

Smoje, ipak nije sve samo vic. Napadali su Vas?! Optuživali?! Iz raznih pravaca. Napadao Vas je čak i Split?!

Smoje: Je, napali su me zbog "Velog mista", i svi najedanput. "Glas koncila" me je napa što san napisa da su katolički popovi imali javnu kuću u Splitu. A imali su, ja to nisan izmislija, nego san naša u dokumentima. Napalo me i "Pravoslavlje". Jedan moj meštar govori da je Sveti Sava fuzbaler, pita - šta igra Sveti Sava, halfa ili beka... Ja san tija samo da se našalin... Bili su to pusti napadi. Sićan se tvoje razglednice iz vojske: "Kume, ne boj se dok sam ja soldat, a za kasnije ne garantujem". (Smijeh). Napali su me i moji Splićani; ka ja san izmislija da su kod starih Splićana, u Varoši, po kužinama bili zahodi. A bilo je zahoda po kužinama, ima ih i danas. No, niko ne voli kad mu se kaže da je bija sirotinja.

Sve se vrti, ipak, oko toga: sirotinja ili gospoda? Kad ste najbolje živjeli?

Smoje: Najbolje san živija kad su novine odma plaćale, gušta san. Ti doneseš reportažu, oni odma pinezi. Asti gospu! Ja san nosija mašinu sobon di god san iša. Potrošin novce, živin ka mali bog, onda cilu noć udaran po mašini, ujutru odnesen i prodan i pun džep pinezi. Oden u Zagreb, buden koliko me voja, isto tako. Kad smo pokrenuli list "Pomet", humoristički, ja san napisa cili broj, od prvog do zadnje slova. Ne znan ni san koliko sam ima para.

A kad je krenuo Radio Split, stigne u Split Zvonko Letica, sa punim koferom pinezi. Govorin je Letici: "Daj malo pinezi, iša bi pit!" A nećeš, ne, govori Letica, piši pa uzimaj koliko ti voja. En ti gospu, udarin ja dlanom o dlan, pa udri po mašini. Sve dok mu nisan ispraznija kofer. Bila su to zlatna vrimena.

Vi ne pripadate nijednom šablonu: pišete i govorite ikavicom, ne samo u splitskim, nego i zagrebačkim i beogradskim novinama. Sve vaše knjige su na ikavici, tv serije, film, sve?

Smoje: Moja Dalmacija ima svoj jezik, i nema Dalmatinca koji ga ne voli. Ja san Dalmatinac od glave do pete. A ja ne pišen na nekom mrtvom, ili arhaičnom jeziku. Mojim jezikon se govori. Budi siguran da se u Splitu, i okolici govori baš onako kako ja pišen. Pogledaj moje reportaže od pri dvadeset godina, vidićeš da se razlikuju od današnjih. Ja pratin moj jezik, slušan ga, u kafani, na ulici, di god mogu. To je pravi narodni jezik, ja moj jezik ne izmišljan.

Ja čujen kako trgovačka pomoćnica ispravlja neku normalnu ženu, i popizdin. Trgovačka pomoćnica oće se bavit jezikon. Mirakula! Ne volin ja ništa na silu... Ne moramo biti uski, jadni, i sve dilit po svaku cinu. Zaustave me pojedinci na ulici i kažu: "To nije naša rič, to je srpska rič!" Ajd u pizdu materinu, govorin ja, čija je srpska rič nego naša.

Pratite li ovu diobu pisaca, jednu od naših dioba po svaku cijenu?

Smoje: Šta ću ja to pratit, meni je to ogavno. Svaki pisac koji piše na mome, hrvatsko-srpskome ili srpsko-hrvatskome jeziku, moj je pisac, i gotovo. A mene ne zanima šta rade razni politički činovnici, koji nemaju druga posla.

Jasno je: tako stvari potpaljuju vatru na poligonima nacionalizma...

Smoje: Je, znan ja to... Ja nacionaliste najviše mrzin, to su mi najjadniji ljudi. Ja se Družin sa jednin mojin ribaren, starim Šantom. Ima osamdeset i šest godin, još lovi ribu i ima svoju žensku. Šanto je nepismen čovik, a kaže mi: "Ja mogu oprostit da me ubije Njemac oli Talijanac, ali ne mogu oprostiti momu čoviku, Hrvatu oli Srbinu, pa bio on i ustaša oli četnik..." Eto, nepismeni, ali pošteni Šanto to može da shvati, a pojedini, i to mnogi, intelektualci ne mogu. Mene je, za vrime nacionalizma u Rvatskoj, zva na saradnju "Hrvatski tjednik", bija je to list nacionalista. Ja san im reka: "Ja san drugi novinar koji će pisat za vas! Pokažite mi prvog!"... Prvog nisu imali. Šta im nije pisa Ive Mihovilović?...

Mogu li išta značajnije učiniti novinari?

Smoje: Mogu, sigurno mogu. Novina je čudo, novini se viruje. Nema ništa boje neg kad pametan i pošten čovik piše u novinama. I nama novinarima jeste zadatak da, koliko moremo, čuvamo Jugoslaviju, od raznih kurbinih sinova.

Vi ste neumorni, Vi samo pišete. Što Vas pokreće?

Smoje: Ima dvi stvari koje pokreću čovika: žeđ sa ženskim tilom, i stra od smrti. To san ja nekako zaključija...

Sigurno mnogo čitate. Što?

Smoje: Oslabile su mi oči, malo čitan. Čitan provirene stvari, a čita san i Markesa. Odličan je. Ipak, više volin da pišen.

Razgovarao: Stefan Grubač (Intervju, 1982.)

Izvor: index.hr