Света Петка се родила у граду Епивату, на обали Мраморног мора између Силимврије и Цариграда у Тракији половином 10. вијека. Потицала је из имућне и побожне породице. Имала је брата, који се звао Јевтимије, и који се замонашио веома млад, да би касније постао епископ Мадитски.

Још као дјевојчица, док је са мајком одлазила у цркву, била је веома побожна. Након смрти својих родитеља, жељна подвижничког живота, напустила је родитељски дом и отишла у Цариград, гдје се замонашила у цркви Свете Софије, а затим се запутила у Јорданску пустињу, живећи строгим аскетским животом, гдје се ради Христа подвизавала све до своје старости.

У доба позне старости, сањала је анђела који јој је рекао да напусти пустињу и врати се у свој родни град, Епиват. Послије повратка, поживјела је још двије године. Вјерници су је сахранили по хришћанским обичајима, али не на градском гробљу већ издвојено од других.

Богоугодни хришћани из тог мјеста послије јављања светитељке у сну неком Георгију и Јефимији пронашли су мјесто гдје су биле закопане њене мошти, извадили су их из земље и положили у храм светог Петра и Павла у Епивату. Њене чудотворне мошти преношене су у току времена много пута. Најприје у Цариград, па их је одатле бугарски цар Јован Асен 1238. године пренио у Трново, да би биле пренесене у Влашку након пада Бугарске под Османлије.

Када је и Влашка постала угрожена турским упадима, а на молбу српске кнегиње Милице мошти су пренесене у Београд. Кад је султан Сулејман 1521. године освојио Београд, он је уз остале драгоцјености пренио у Цариград и мошти Свете Петке. На молбу молдавског господара Василија, 1641. године, мошти су пренесене у град Јаши, гдје се и данас налазе, осим два прста шаке, који су у капели Свете Петке на Калемегдану.

Широм Србије налази се и велики број извора, који су посвећени Светој Петки. Један од њих је извор Свете Петке у калемегданској тврђави у Београду гдје су њене мошти дуго времена почивале.

Извор: РТРС