Želim da budem sahranjen u Beogradu, po pravoslavnom crkvenom ritualu, bez govorancije, napisao je između ostalog u kratkom testamentu pisac koji je umro na današnji dan pre 31 godinu

Haj­te pred­lo­ži­te Me­nju­hi­nu da pro­me­ni svog „stra­di­va­ri­ju­sa” za kla­vir be­sen­dor­fer na ko­jem svi­ra osred­nje i bez ra­do­sti, od­go­va­rao je Da­ni­lo Kiš ka­da su se ču­di­li za­što ovaj pi­sac po­li­glo­ta ko­ji je pre­vo­dio po­e­zi­ju i pro­zu sa ma­đar­skog, fran­cu­skog i ru­skog je­zi­ka, pi­še na srp­skom je­zi­ku. Kao što kla­vir ne mo­že da za­me­ni vi­o­li­nu, ta­ko je i za Da­ni­la Ki­ša srp­ski je­zik je­di­ni in­stru­ment na ko­me pi­še.

„Čo­vek sa­mo je­dan je­zik mo­že po­zna­va­ti istin­ski, onaj na ko­me pi­še… Mo­gu re­ći da istin­ski do­bro znam sa­mo je­dan je­zik: srp­ski i da na tom je­zi­ku pi­šem i u Pa­ri­zu”, na­pi­sao je u ese­ju „Po­sled­nje pri­be­ži­šte zdra­vog ra­zu­ma“ ko­ji je ob­ja­vljen post­hum­no 1990. go­di­ne.

Da­ni­lo Kiš umro je na da­na­šnji dan pre dva­de­set se­dam go­di­na, a iz knji­ge Mi­li­vo­ja Pa­vlo­vi­ća „Ve­nac od tr­nja za Da­ni­la Ki­ša“ (iz­da­nje „Slu­žbe­nog gla­sni­ka”) mo­že se vi­de­ti ko­li­ko to­ga iz nje­go­vog ži­vo­ta i de­la još ni­je pro­tu­ma­če­no, i ko­li­ko smo osta­li du­žni jed­nom od naj­ve­ćih mo­der­nih pi­sa­ca sa na­ših pro­sto­ra.

Pa­vlo­vi­ćev pro­je­kat, u ko­ji je uklju­čio 35 naj­u­gled­ni­jih is­tra­ži­va­ča i lju­di ko­ji su po­zna­va­li Ki­ša i nje­go­vo de­lo, je­ste ne­ka vr­sta vir­tu­el­ne za­me­ne za sim­po­zi­ju­me i okru­gle sto­lo­ve ko­jih po­vo­dom Ki­šo­vih go­di­šnji­ca ni­je bi­lo. Me­đu broj­nim do­ku­men­ti­ma is­ti­ču se i oni ko­ji su ob­ja­vlje­ni pr­vi put.

Pi­smo ko­je je Da­ni­lo Kiš upu­tio Mi­ro­sla­vu Kr­le­ži 30. sep­tem­bra 1976. go­di­ne autor knji­ge je na­šao me­đu ne­ko­li­ko hi­lja­da pi­sa­ma u Kr­le­ži­noj za­o­stav­šti­ni u Za­gre­bu ko­ja još ni­je ob­ja­vlje­na. Kiš oba­ve­šta­va Kr­le­žu da su ga po­vo­dom nje­go­ve po­sled­nje knji­ge „Grob­ni­ca za Bo­ri­sa Da­vi­do­vi­ča” op­tu­ži­li za pla­gi­jat, i da je to lja­ga i kle­ve­ta ko­ja se ne mo­že ni­čim spra­ti. On po­mi­nje tekst no­vi­na­ra i jed­nog od ured­ni­ka „Du­ge” Dra­go­lju­ba Go­lu­bo­vi­ća Pi­žo­na „Ni­ska od tu­đih bi­se­ra” ko­jim je ot­po­če­ta haj­ka na Da­ni­la Ki­ša kao „pla­gi­ja­to­ra”.

„Uza­lud sam mu ja, pri­li­kom jed­nog su­sre­ta, do­ka­zi­vao či­nje­ni­cu da ne­pri­po­ve­dač­ki tekst (kao što je onaj o ka­te­dra­li ili, re­ci­mo, od­lo­mak iz ne­kog ku­va­ra) u pri­po­ve­ci za­do­bi­ja ona­kvu funk­ci­ju ka­kvu mu je autor na­me­nio”, pi­še iz­me­đu osta­log Kiš po­ku­ša­va­ju­ći da ob­ja­sni Kr­le­ži do ko­je me­re je po­go­đen ne­pra­ved­nom haj­kom. Ali Go­lu­bo­vi­ćev tekst bio je tek po­čet­na ka­pi­sla is­pa­lje­na pro­tiv Ki­šo­vog „Bo­ri­sa Da­vi­do­vi­ča”.

Na­pa­da­li su ga po­je­di­ni knji­žev­ni­ci , osla­nja­ju­ći se naj­če­šće na ide­o­lo­gi­ju, bez knji­žev­nih ar­gu­me­na­ta. Kao od­go­vor na haj­ku Kiš je 1978. go­di­ne na­pi­sao knji­gu „Čas ana­to­mi­je”, ko­je je Pre­drag Pa­la­ve­stra svr­stao u „jed­no od naj­zna­čaj­ni­jih de­la no­vi­je srp­ske knji­žev­ne kri­ti­ke”. Ki­ša je po­seb­no za­bri­nu­lo pre­me­šta­nje po­le­mi­ke sa knji­žev­no­te­o­rij­skog na po­li­tič­ki plan. Mno­gi po­zna­va­o­ci Ki­šo­vog de­la sma­tra­ju da je zbog ove haj­ke Kiš od­lu­čio da se traj­no pre­se­li u Fran­cu­sku.

Ni te­sta­ment Da­ni­la Ki­ša, či­ji fak­si­mil je pr­vi put ob­ja­vljen u knji­zi Mi­li­vo­ja Pa­vlo­vi­ća, ni­je is­po­što­van u pot­pu­no­sti. Na­pi­sao ga je u Pa­ri­zu 17. sep­tem­bra 1989, ne­pu­nih me­sec da­na pre ne­go što je pre­mi­nuo. Sve­do­ci pri­li­kom ove­re su bi­li Stan­ko Ce­ro­vić i De­san­ka Ras­po­po­vić.

Že­lim da bu­dem sa­hra­njen u Be­o­gra­du, po pra­vo­slav­nom cr­kve­nom ri­tu­a­lu. Bez go­vo­ran­ci­je, na­pi­sao je iz­me­đu osta­log u tom krat­kom te­sta­men­tu.

Bi­la je to lič­na od­lu­ka, ko­ju ne­ki nje­go­vi pri­ja­te­lji ni­su raz­u­me­li. Iako je na­pi­sao da že­li sa­hra­nu bez go­vo­ran­ci­ja, Am­fi­lo­hi­je Ra­do­vić krat­ko je go­vo­rio na nje­go­vom gro­bu, ali je već u uvod­noj re­če­ni­ci re­kao da je „nje­go­vo po­sled­nje za­ve­šta­nje o ću­ta­nju nad njim na dan po­gre­ba du­blje od svih re­či”.

Su­de­ći po od­go­vo­ru, Kr­le­ža ni­je ozbilj­no shva­tio Ki­šo­ve ja­de.

„Pu­sti­te tu olu­ji­cu (u ča­ši vo­de) ne­ka pro­hu­ji, a da se po­žu­ri­te is­pred ru­da, na vrat na nos, ne­ma smi­sla!”, na­pi­sao je u od­go­vo­ru Mi­ro­slav Kr­le­ža. Bu­ra ko­ja se di­gla da­le­ko je pre­va­zi­šla olu­ji­cu u ča­ši vo­de, i du­go po­što je na­pi­sao „Grob­ni­cu za Bo­ri­sa Da­vi­do­vi­ča” ni­je pro­hu­ja­la kle­ve­ta o Da­ni­lu Ki­šu.

Izvor: nasahercegovina.info