Ova telenovela, od 29 jednosatnih epizoda, međutim, ne predstavlja naročito ohrabrenje. Prethodna dva pokušaja, u proizvodnji serija istog studija ("Meso" i "Kosti", obe u režiji Saše Karanovića, koji potpisuje i ovaj projekat, nisam, nažalost, imao prilike da vidim) svedoče o tome da produkcija nije debitantska i da bi "Bosonoga", kao i njen reditelj, trebalo da za sobom već imaju neka iskustva, što se ne može videti po onome što su nam prikazali u prve tri epizode. To je pravi početnički posao, opterećen velikim apetitima iza kojih još ne stoje ni izvorno nadahnuće, ni kreativna veština. Nema, štaviše, nijedne mane koja se nije jasno pokazala, već na samom početku.

To je, pre svega, konvencionalan i prilično staromodan scenario, sačinjen uglavnom od stereotipa. Linearna i veoma nesigurna dramaturgija hoće da nam ispriča jednu porodičnu sagu "hotelskog podžanra", u kojoj porodica Kuruzović vodi čuveni banjalučki hotel. Na vrhu porodične piramide, stoji otac-deda Branko, opterećen traumama prošlosti i ne baš srećnim odnosima unutar svoje porodice, koja se rastače u dve glavne linije, opterećene nekim fatalnim nerazumevanjem i malerom. Svi su tu u nekom potencijalnom sukobu, a sve se razvezuje bez naročite drame. Ti likovi više su stereotipi nego karakteri i ne razvijaju se, već odmah, na početku, otkrivaju svoje glavne osobine. A sve to je očekivano i predvidivo i sve se, takođe nedopustivo, vuče i razvlači. Nema ni uspona ni padova, ni tajni, ni kontrapunkta, sve je ravno i sve vrlo brzo postaje obično, dosadno i nezanimljivo. Prošlost i sadašnjost, među kojima slutimo neku korelaciju, zasad nisu ni u kakvoj vezi i uzajamno se ne motivišu. Zaista nije jasno kako autor misli da, sa ovakvom pripremom, drži pažnju gledališta u veoma ambiciozno zamišljenoj sapunici.

Naročito ako se, pri svemu tome, uzme u obzir statična i nevešta režija. Reditelju, očigledno, nisu poznate mnoge tajne zanata. Njegov glavni problem je loša organizacija prostora, uprkos gotovo idealnoj, fiksiranoj sceni, koja otvara određene mogućnosti. Ne, nju doživljavamo kao nelagodni splet limita, a prizor kao permutaciju istih pokreta i situacija. Beskonačno ponavljanje jednog, jedinog, tipa two shot-a, sa čestim i nepotrebnim preskakanjima ose radnje, stalno stvara perceptivne skokove i pokazuje da Karanović nije ovladao veštinom "slaganja uglova", koje bi trebalo da je naučio na prvim časovima režije. (U ovome se on uopšte ne razlikuje od svojih mladih beogradskih kolega: 90 odsto njih ne zna ne samo "rampu", nego ni elementarne uslove sadejstva pravaca; ali nije to uteha.) Tu su i praznjikava i sasvim neinventivna scenografija i naročito pretenciozna muzika, koja uporno ometa radnju. Sledeći veliki nedostatak je slab, gotovo nepostojeći rad sa glumcima. Njih niko ne vodi kroz ovu avanturu i često su ostavljeni da se sami snalaze, što im je, u nedostatku umetničkog iksustva, teško padalo. (Tu i tamo sevne poneki plamsaj dara i umeća, na primer, odlična epizoda Bore Nenića.) Ali nemušt, gotovo amaterski kasting nije i poslednja slaba karika u lancu problematičnog tkiva "Hotela Balkan". Za ovako postavljene pretenzije, bilo je potrebno mnogo više od hrabrosti.

Izvor: novosti.rs