Питамо келнера шта се десило. Каже јужњаци синоћ се мало веселили па пуцали из пиштоља.

Ех, луде руске деведесете године.

Свети Бајкал

Ријека Ангара, која истиче из језера Бајкал, је ледена. Комарци су као птице. Изађем из потпалубља, мало прошетам по броду и назад.

А друштво уз помоћ вотке крене на купање. На Бајкалу иста слика. Скидам ципеле и чарапе и ногама додирујем хладну воду. И ја сам дотакао Свети Бајкал.

Панта реи

Осам сати лета од Москве и већ Хабаровск. Са друге стране ријеке Амур је Кина. Доста је Кинеза у Хабаровску и околини.

Жене се фиктивно да би куповали некретнине. За локални свијет то постаје проблем.

А не тако давно и не тако далеко, Совјети и Кинези су ратовали на ријеци Усури за острво Даманск.

Све тече, све се мијења.

Бармен директор банке

Познавао сам човјека у Њижњевартовску у западном Сибиру. Био је бармен, али је коју годину касније постао директор банке. И онда милиони, билиони, камиони…

И онда једног дана видим га на телевизији мртвог у елитној викендици у Подмосковљу. Није било кроз тешкоће ка звијездама.

(Фото Пиксабеј)

Колекција од три милијарде

Највећи руски колекционар Сергеј Иванович Счукин је до Октобарске револуције 1917 године сабрао колекцију слика коју данас процењују на три милијарде долара.

Послије његовог одласка у емиграцију колекција је подељена између Третјаковске галерије у Москви и Ермитаж у Санкт Петербургу. Пикасо, Дерен, Гоген, Матис, Моне, Реноар. Укупно 256 слика.

Говорио је када станете пред слику и у вама се нешто покрене, доживите шок, онда купујте. По питању умјетности није имао никакво образовање, али је уз новац имао и душу.

Црне вести из домовине

Сједимо у московском уреду и добијамо информације из домовине. Мислимо само да се зарати, мада нас црне мисли не напуштају. Престали смо да добијамо плату, а како ствари стоје, остајемо и без посла.

Један колега констатује: „Ситуација је тешка али се зато погоршава”!

Уочи почетка рата, сједимо на послу у Москви, пијемо кафу, представници сва три народа из БиХ.

На једну те исту ствар имамо три различита погледа. Али ми смо другови, разумијемо се, нема проблема. Један другог цијенимо, уважавамо па и волимо. Добра босанска кафа.

И поче рат. И никада више заједно за кафом.

Шок

Неколико година играли смо заједно. Он лијево крило а ја лијева полутка. Скоро сваки дан заједно смо пили шприцере, бозу са лимунадом, ходали по граду. Кад би добили неки новац код истог мајстора смо шили панталоне.

Рат је, а ја у Москви гледам дневник. Његова мајка покушава у ратом захваћеном граду да пређе преко моста. Да обиђе дјецу погинулог сина. Ех!

Избегличке приче

Како је рат одмицао све већи број људи из Босне стизао је у Москву. Фирма гдје сам ја радио реновирала је канцеларије. То нам је радила група људи из Босне. Радови су се одужили па сам чуо свакојаке избегличке приче и судбине.

Посебно ми је био симпатичан један момак из Сарајева који, осим одјеће, на себи није ништа имао.

Већ сам га био заборавио кад ми прошле године паркингу приђе човек из мерцедеса. Препознадох га. Каже да је направио са храном велике послове, да поседује овде и у Калињинграду фарме пилића.

Са осмехом, сигуран у себе. Тржишна економија латиноамеричког типа.

(Фото Википедија)

Вотка без пива

У вријеме када сам имао своју фирму секретар ми је био старији мушкарац који је некада радио у државним структурама. У петак, пре подне, већ око 11 часова почиње да се врпољи. Не може више да издржи и каже у 12 сати да они тамо вотку пију а ми овдје, тријезни, као идиоти сједимо. И он оде а ја останем.

И није дуго још као идиот у фирми сједио.

Имам друга Јевреја, који је примио православље и иде редовно у цркву. Али живи по теорији да је вотка без пива бачен новац у вјетар.

Чим је вријеме лоше, хладно и киша, зове:ПОГОДА ЛИКЕРО-ВОДОЧНАЯ. (погода-вријеме)

Шта да се ради, треба подржати друга у невољи.

Боршч и вотка

Јуриј Лушков, некадашњи градоначелник Москве, изјавио је 2002. године да се навршило 500 година од почетка производње вотке у Русији . Озбиљни историчари нису се сагласили јер сматрају да је руски народ много раније почео да пије.

Наш дугогодишњи партнер петком би добио од нас неколико боца на поклон и отишао у викендицу у Подмосковље. Ставио би шерпу са супом боршч да се крчка, боцу вотке би ставио у снијег а онда на скије и два сата кроз шуму.

Кад се врати, боршч се поједе, попије се боца вотке, и тако добро спава да нико не може да га пробуди. Како је живот лијеп.

(Фото Пиксабеј)

Шампион

У један сат послије поноћи излазимо весели из московског ресторана. Програм је био одличан. На излазу гужва. Ту стоје људи који моле за помоћ. Вадим из џепа рубље и дајем човјеку.

Он враћа а ја га гледам у неверици.

Он каже: „Ја примам само валуту. Ја сам бивши првак свијета у боксу.

Гусар из Риге, генијални шахиста Михаил Таљ, пред крај живота свраћао је у хотел „Мездународнаја”. Шахиста који је жртвујући фигуре приморавао противнике на предају. Првак свијета. Вољен на свим меридијанима па и код нас.

А видех га у фази делиријума, како га носе. Жао ми је што видех легенду у тој животној фази. Ни он ни ја то нисмо заслужили.  Он својом величином, а ја успоменом о њему.

Фудбалска слава

Слава често врло кратка, дође и прође, а треба живети даље. Упознао сам човјека, фудбалера, који је кренуо из једног малог мјеста са југа Русије. Догурао је до водећег совјетског клуба и до репрезентације СССР-а.

Какав је то био успјех у убитачној конкуренцији, посебно са играчима из Кијева који су били међу најбољима у Европи. Прогласили су га и почасним грађанином тог града на југу Русије. А она лом ноге у двадесетчетвртој и крај. Био тренер у првој лиги, па другој па…Није ишло.

И сада је тренер клуба у градићу гдје је почасни грађанин. Круг се затворио.

Важне руске партнере одвели смо у елитно италијанско љетовалиште. Неколико дана брзо је пролетело, а остале су успомене и једно познанство. Наш човек, са изузетно згодном дјевојком. Када је чуо наш језик пришао нам је и тако смо неколико дана заједно провели.

Успјешан бизнисмен. Каже да се дружи са нашим фудбалерима из Милана који је тада био међу најбољим клубовима на свијету.

Прошле године видим да је ухапшен у Марбељи, док је проваљивао у неку вилу. Осуђен је на доживотну робију.

Пише: Каменко Комненовић, Москва

Извор: Политика.рс