Da li prava filozofija mora biti subverzivna i opasna po društvo u kojem filozofira?

Milenković: Samo je opasna filozofija – filozofija. Opasna je za svaki oblik gluposti onoliko koliko je lek opasan za bolest. Opasna je za svaku vlast, jedino što će pametna vlast da neguje svoga Voltera, svoga Sartra, svoga Fukoa ili Agambena, a neće ga proganjati onako kako je komunistička češka vlast proganjala Jana Patočku i na kraju ga ubila. Filozofija je opasna za onoga ko filozofira jer on, ako je filozof, mora sopstvenu kožu da okači o šiljak, on mora sopstvenim načinom života da jemči za svoju filozofiju. Opasna je jer uči otporu, a ne prihvatanju (ako se opusti pa uči prihvatanju onda će filozof, poput Platona, završiti među robljem, postaće nacistički rektor poput Hajdegera, ili ideolog Miloševićevog režima poput Mihajla Markovića). Čime god da se bavi, šta god da radi, u svaki svoj čin filozof mora moći (evo jedne čudne i važne filozofske formulacije) da unese svoju filozofiju. Ostalo je foliranje.

Zašto smatrate da su filozofi izdali filozofiju? Kada se to desilo i ko je izdajnik?

Milenković: Postoji ovde dvostruka petlja. Biti filozofom znači, po definiciji, biti izdajnikom. Filozofirati se može samo po cenu apsolutne slobode, što znači odvezati se od zemlje, naroda, roditelja, partnera, a naročito sebe, kako bi se moglo slobodno misliti, govoriti i pisati. Najvažnije svojstvo filozofa jeste da bude bez svojstava, bez onoga, dakle, što bi ga unapred određivalo. Filozof je idealni Muzilov čovek bez svojstava. Filozof, međutim, koji nije u stanju da izda sve što mu pokaže nekakvu vernost, postaje izdajnik filozofije, a to već ne valja. Ko god je filozofiju podredio ideologiji, naciji, udobnosti (Luj Altiser, Svetozar Stojanović, Đerđ Lukač, Martin Hajdeger), ili se žestoko ugruvao, ili se odrekao filozofije. No, istinski filozofski problem i ovde se otvara s paradoksom: ako filozof mora moći da izda sve što ograničava slobodu mišljenja, da li filozof mora moći da izda i filozofiju samu? (Odgovor: naravno, kada njegova filozofija počne da udara o zidove koje je sama dizala.)

Vrlo često možemo čuti tezu da je Srbiji potrebna drugačija, bolja intelektualna elita, koja bi bila korektiv vlastima, da li je takva elita ikada postojala u Srbiji, da li je imala takvu moć ili barem da li je kod nje postojala želja da ima tu ulogu u društvu?

Milenković: Verovatno filozofi u Srbiji nikada nisu bili toliko uticajni kao 1968. godine, te ih je režim počistio i tako prekinuo kontinuitet koji je, dugoročno gledano, za filozofiju od ogromnog značaja. Nastavljači profesora i asistenata koji su bili udaljeni s Filozofskog fakulteta nisu pokazali onu vrstu integriteta koju su imali njihovi profesori: s lakoćom su legli na rudu Miloševićevog režima. Da nije tragično bilo bi komično gledati kako su marksisti preko noći postajali hajdegerijanci, što je, otprilike, kao kada biste preko noći s vegeterijanske ishrane prešli na masnu prasetinu. Sada je filozofska scena u Srbiji – jadna. Tek po koji filozof uspeva da blesne, ali ovde tumaramo po filozofskom zgarištu (analitička filozofija, recimo, koja preovladava na beogradskom Filozofskom fakultetu, nije u stanju da obrazuje slobodne građane jer ne uspeva da dospe do filozofskih problema; zbog toga su studenti filozofije postali bezopasni). Nikada Srbija – osim od pada Miloševića do pada petooktobarske republike, dakle svega 12 godina u čitavoj svojoj istoriji – nije bila slobodna zemlja, te je svaki autentični filozofski glas bio spremno gušen. Kvazielite su umele igrati ulogu lokomotive, jedino što je ta lokomotiva gurala unazad.

Koja je to granica koja se mora preći kada se patriotizam, pretvara u etnocentrizma?

Milenković: Nema tu nikakve granice, to je isto. U 18. veku u procesu konstitusanja država-nacija patriotizam je bio univerzalna ideologija. Čitajte Viktora Igoa: „Biti Francuz znači biti građanin sveta“. Danas su se patriotizam i etnonacionalizam smešali do neprepoznavanja te patriotizam nije drugo do poslednje pribežište za ništarije, kako je to precizno primetio Embrouz Birs. Dodao bih: i prvo. Etnonacionalizam je oblik patriotizma. Patriotizam je vrlo čudan oblik ljubavi prema apstraktnom entitetu kakav je, recimo, otadžbina (nijednom patrioti nije pošlo za rukom/govorom, osim ako mi nešto nije promaklo, da objasni kako se to voli otadžbina, šta to znači, kako se to radi). Kada volite nešto tako apstraktno poput zemlje, ili svih Srba (osim onih koje ne volite) onda vam, bez greške, ispod radara voljenja promiču konkretni ljudi. Patriota je osoba koja ne ume da voli. Zato je opasan. Ko god kaže da voli Srbiju možete biti sigurni da nekoga mrzi (bez obzira što će da se kune u svoju nemržnju… tek je to zaklinjanje sumnjivo).

Čini nam se da volite da čitate “nove” pisce iz Bosne i Hercegovine, zašto?

Milenković: Zato što je bosanskohercegovačka književnost (uz hrvatsku) najuzbudljivija i najsvežija na ovom jeziku. Pogledajte samo kakve pisce dobijamo iz Bosne i Hercegovine: Damir Ovčina, Elvedin Nezirović, Amela Kahrović-Posavljak, Darko Cvijetić, Draško Sikimić, Stevo Grabovac, Selvedin Avdić… (na prvu loptu i bez razmišljanja, a ima ih još tri puta toliko… Namik Kabil, Almin Kaplan, Adnan Repeša, eto se i njih setih), ne zna se ko je bolji. Oni pišu krvlju. Umaču pero u svoju krv, ali i u krv svojih roditelja, prijatelja, svoje dece. I pišu. Oni nemaju šta da izgube jer nemaju ništa osim svog talenta. Doslovno. Oni pišu da bi preživeli. A kada pišete da biste preživeli onda samo istinu imate kao saveznika. Njihova usamljenost je ogromna. Užasna i veličanstvena.

Možete li nam reći koje tri knjige bi svako od nas trebao pročitati u 2020. godini.

Milenković: Kad sam bio Hodža Damira Ovčine, Anatomija jedne pobune Javiera Cercasa, Po šumama i gorama Milenka Bodirogića. (Evo još tri gratis: Selidba Miljenka Jergovića, Tuga Belgije Huga Klausa, Razlika i ponavljanje Žila Deleza).

„Free Mind“ u okviru kojeg se održava i festival #SlobodaNarodu, realizuje se uz podršku Ambasade Kraljevine Nizozemske u BiH.

Izvor: Sloboda Narodu