On je prvi doktor medicinskih nauka u oblasti javnog zdravlja na Univerzitetu u Novom Sadu, a u jednom periodu bio je i šef Katedre za epidemiologiju novosadskog Medicinskog fakulteta. Radio je i u Institutu za javno zdravlje Vojvodine.

Od zvaničnika i iz medija pristižu više nego zabrinjavajuće informacije o rastu broja obolelih od virusa kovid-19 i dramatičnom stanju u kojem se nalazi naš zdravstveni sistem. Kakva je vaša ocena?

ĐURIĆ: Mnogi podaci potrebni da se napravi presek stanja nisu dostupni, a većina dostupnih su – upitni. Teško je stoga dati ispravnu i potpunu procenu, ali na osnovu onoga što znamo, očigledno je da je epidemiološka situacija – nepovoljna. Na celom Balkanu – i u državama koje su članice EU i u onima koje nisu – primetan je prilično drugačiji trend od onoga što se zbiva u zapadnoevropskim zemljama. Gotovo sve države zapadne Evrope u aprilu su se izborile sa glavnim udarom epidemije, stavivši je pod kontrolu. Virus je prisutan, ali zdravstveni sistemi adekvatno odgovaraju na njega.

Gde se, po vašem mišljenju nalaze uzroci za pogoršanje epidemološke situacije u Srbiji i drugde u regionu?

ĐURIĆ: Postoje dve grupe razloga, hronični i akutni. Prvi se odnose na neadekvatnu organizaciju zdravstvenog sistema u Srbiji i drugim zemljama regiona u poređenju sa zapadnoevropskim zemljama, a drugi – na konkretne odgovore koje su države dale na pandemiju. Hronične razloge možemo posmatrati u širem kontekstu i reći da se, globalno, poslednjih decenija, recimo od pada Berlinskog zida, a pogotovo nakon svetske ekonomske krize iz 2008. godine – zdravstvo tretira isključivo kao budžetski potrošač, što je dovelo do smanjenja kvaliteta i kvantiteta zdravstvene zaštite, broja postelja u bolnicama, broja zdravstvenih radnika i tako dalje. Negativni trend se odrazio, i to u značajnoj meri, na manje razvijene zemlje poput Srbije. Posle ratnih devedesetih, koje su bile svojevrsni vakuum zdravstvenog sistema, usledile su dve decenije u kojima praktično nije postojala nikakva zdravstvena politika, a pogotovo ne strategija razvoja zdravstvenog sistema. Donete su i neke katastrofalne odluke, poput one s početka dvehiljaditih koja se odnosila na obustavu specijalizacija i koja je napravila ogroman jaz u našem zdravstvenom sistemu. Usledila je i zabrana zapošljavanja u javnom sektoru, koja se najviše odrazila na zdravstvo, prosvetu i kulturu, i koja je dovela do smanjenja kapaciteta zdravstvenih ustanova i odliva medicinskih kadrova u inostranstvo. Zbog nedostatka vizije i reforme sistema, privatna zdravstvena praksa nikada nije integrisana u opštu zdravstvenu zaštitu... Stoga izbegavam da kažem da je odgovor medicinske struke na pandemiju u Srbiji loš – on je upravo takav kakav je mogao da bude u datim okolnostima, s obzirom na probleme koji su se gomilali decenijama i koji su svih ovih godina gurani pod tepih. Navedimo primer testiranja na kovid-19. Mi smo, naknadno, saznali da država na početku epidemije nije bila spremna da za građane obezbedi adekvatan broj testiranja na virus. Nisu postojali testovi, nije postojao odgovarajući broj laboratorija, niti oprema, niti stručan kadar. Iako je situacija donekle poboljšana, ovaj problem ni do danas nije rešen iz prostog razloga što vi ne možete preko noći da iškolujete potreban broj virusologa, molekularnih biologa ili mikrobiologa, niti da otvorite mnogo novih laboratorija.

Naveli ste hronične probleme, a koji su oni akutni? Da li i u njih spada način kako se vlast u Srbiji ophodila prema pandemiji i građanima?

ĐURIĆ: Ne mislim, naravno, da vlast i Krizni štab Vlade Srbije za suzbijanje zarazne bolesti kovid-19 žele nešto loše građanima, naprotiv, verujem da oni daju svoj maksimum u ovoj situaciji. Međutim, ova epidemija je indikator, neka vrsta rekapitulacije zdravstvenog sistema, ali i celog društva. Gde god zagazite boreći se sa pandemijom, vi nailazite na ogroman ponor, i to je ono što nas razlikuje od većine drugih evropskih zemalja. Javnosti se saopštavaju poruke kojima je cilj da ublaže ili ulepšaju situaciju, kako građani ne bi videli ponor pred nama, bar dok se on nekako ne prikrije, zacementira ili preskoči. Taj način komunikacije sa građanima karakterističan je i u drugim oblastima, bar u ovih poslednjih pet do deset godina. Svi smo svesni – i mi koji smo otišli u inostranstvo i oni koji su ostali – da je situacija u našoj državi veoma loša, a da se to pokušava prikriti nekakvom kičerajskom rasvetom i ukrasima. Obrazac je toliko zaživeo da je prodro čak i u odnos prema epidemiji – koliko god da je ponor dubok, on se prekriva šljaštećim rasvetama i ukrasima, kako sve ne bi izgledalo potpuno crno i kako bi se sačuvala nekakva doza optimizma. I taman kada nam vlast situaciju predstavi sjajnom i pošalje poruku da je epidemija pod kontrolom ili čak da je pobeđena, usledi ponovo period panike, a novine počinju da izlaze sa kataklizmičnim naslovnicama. Posle toga, evo ponovo perioda u kojem je sve divno i sjajno. Sve to izaziva konfuziju kod građana i kao posledicu ima potpuni gubitak poverenja. Sav ovaj komunikacioni inženjering je zapravo proizvod nedoraslosti zadatku i potcenjivanja građana. Siguran sam da bi građani razumeli kada bi neko iskreno izašao pred njih i rekao sa kakvim se problemima naš zdravstveni sistem i društvo trenutno suočavaju, i kakva su moguća rešenja tih problema. Izbegavajući da se konfrontira sa predstavnicima vlasti koji neadekvatno komuniciraju sa građanima ovu epidemiju, stručni deo Kriznog štaba sebi je ozbiljno narušio kredibilitet.

Spomenuli ste da ne raspolažete podacima i informacijama uz pomoć kojih biste precizno procenili trenutnu epidemiološku situaciju. Balkanska istraživačka mreža (BIRN) izašla je sa izveštajem u kojem se iznose prilično ubedljivi dokazi da je država Srbija umanjivala broj obolelih i preminulih od virusa korona u predizbornom periodu. Koliko je bitno da građani i struka raspolažu pravim informacijama tokom epidemije?

ĐURIĆ: Nedostatak preciznih podataka me iznenađuje. Pre desetak godina radio sam u Srbiji i učestvovao u borbi protiv nekih epidemija, i tada se prikupljanje podataka sprovodilo sa visokim kvalitetom i odličnom komunikacijom unutar zdravstvenog sistema. Možda je informacioni sistem koji je uveden kontraproduktivan, možda je "staromodan" način prikupljanja podataka bio efikasniji, ali, iskreno govoreći, ja ne verujem da kvalitetni podaci ne postoje. Nadležne institucije, poput Instituta za javno zdravlje "Batut" ili Ministarstva zdravlja, morali bi u svakom momentu da raspolažu validnim podacima i da o njima obaveštavaju građane. Zabrinjavajuće je što to ne čine. S obzirom da je pandemija događaj od vrhunskog javnog značaja i s obzirom da se on ne odnosi samo na zdravstveno stanje već i na ukupan život zajednice, građani moraju imati punu informaciju o njemu, kako bi mogli da donose adekvatne odluke ili da prihvate odluke koje država donosi a koje za njih nisu prijatne. Zabrinjava i to što bitne informacije dobijamo tek onda kada one prestanu da budu aktuelne. Primera radi, mi smo saznali da je Srbija pandemiju dočekala sa nedovoljnim kapacitetima za testiranje tek onda kada su se okolnosti donekle popravile, odnosno kada su se stekle mogućnosti da se testiranje sprovodi u većem obimu. Takođe, od Kriznog štaba smo čuli da postoji problem sa podacima tek kada je BIRN izašao sa argumentima da javno prezentovani podaci nisu dobri. Vidimo da je u pitanju pravilo, a ne slučajnost.

I sami ste konstatovali da je poljuljano poverenje u Krizni štab. Koliko je u ovakvim situacijama važno da građani imaju autoritet u koji će imati poverenje?

ĐURIĆ: Kako vreme prolazi, sve sam više zbunjen ulogom Kriznog štaba, u kojem, ako se ne varam, sedi čak četrdesetak osoba. Nejasno mi je koja je funkcija tog glomaznog tela sa raznorodnim članovima. Ono očigledno nije operativno telo koje rukovodi pandemijom. Operativno telo bi, po pravilu, trebalo da bude malo i efikasno i da donosi odluke koje potom vlast sprovodi. Krizni štab nije ni neki savetodavni organ, sastavljen od stručnjaka, koji onda savetuje neko operativno telo. Sve više stičem utisak da Krizni štab, ne sporeći stručnost njegovom ekspertskom delu, služi kao paravan za donošenje nekih odluka. Delimično razumem položaj kolega u Kriznom štabu i znam da je on prepun izazova. Nije lako držati se struke u okolnostima u kojima živimo, a to nema veze samo sa pandemijom, u državi u kojoj se odluke ne donose isključivo na osnovu preporuka stručnjaka, i to važi za sve segmente društva. Građani vrlo dobro prepoznaju da članovi Kriznog štaba izbegavaju da daju izjave koje predstavnike vlasti mogu staviti u negativan kontekst. Tako, recimo, nikada nismo čuli jasan stav stručnog dela Kriznog štaba o fudbalskoj utakmici održanoj pred punim tribinama u jeku pandemije. Čuli smo samo neke nemušte, opšte ocene da su donete preporuke koje nisu poštovane, ali mi iz toga ne možemo zaključiti ko te odluke zapravo nije poštovao.

I ranije ste kritikovali to što je vlast dozvolila da se održi fudbalska utakmica pred punim tribinama. Osim toga, organizovani su i izbori, koje su pratili predizborni i postizborni skupovi. Da li se može reći da je zabrinjavajući porast broja obolelih i preminulih od virusa korona posledica ovih događaja?

ĐURIĆ: Nije mi lako da to kažem, ali čini mi se da je Krizni štab u proteklom periodu donosio odluke koje predstavljaju svojevrsni ustupak vlastima: cilj je očigledno bio da se stvori utisak kako je pandemija za nama, da je pobeđena, odnosno da se stvori privid normalnosti. Ne raspolažem sa dovoljno argumenata da kažem da je to činjeno zbog izbora. Sa jedne strane, privid normalnosti je uobičajena psihološka mera za ljude koji su dugo vremena živeli "pod staklenim zvonom", ali čak i ako je to bila namera, Krizni štab nije odreagovao na pravi način. Ako je cilj bio da se građani relaksiraju, "normalnost" nije smela da se odjednom proglasi, već je trebalo da to bude postepen proces sa ublažavanjem ili ukidanjem jedne po jedne restriktivne mere. Da se tako radilo, onda bi se ublažavanje mera razvuklo sve do danas, i sigurno bi se postavilo pitanje mogućnosti održavanja izbora. Ako su bili nužni, bez obzira šta mi mislili o njima, verovatno je postojao način da se izbori održe a da se ne naruše mere za suzbijanje pandemije. To fingiranje normalnosti nije smelo da se desi.

Šta smo još mogli da saznamo o našem zdravstvenom sistemu u svetlu pandemije? U jednom intervjuu ste govorili kako ova država ne zna da odredi sopstvene prioritete...

ĐURIĆ: Pre desetak godina bio sam neprijatno iznenađen rezultatima jednog istraživanja koje je u osnovnim školama na teritoriji Grada Novog Sada sprovela moja koleginica. Ispostavilo se da u svega nekoliko škola postoje topla voda i tečni sapun. Verujem da bismo slične rezultate dobili i kada bi danas bilo sprovedeno takvo istraživanje širom Srbije. Osnovni segmenti našeg društva jednostavno ne funkcionišu. Mnogo novca se ulaže u ono što dreči, kako bi se zamaskiralo ono šta se nalazi iza. Srbija je zemlja kulisa i dekora, imate tanak prvi sloj, gde je sve bajno i sjajno, a iza toga se krije ponor. Ogromnu odgovornost za ovo što se dešava sada, za vreme pandemije, snosimo svi. U proteklih 30-ak godina dozvoljavali smo da se prioriteti određuju suprotno interesu građana. Pogledajte koliko je bolnica izgrađeno proteklih decenija, a koliko crkava. Da li imamo prava da kritikujemo naš zdravstveni sistem ako smo oberučke prihvatili da živimo u društvu u kojem se crkve grade na svakom ćošku, i u kojem svaki vladika ima skupoceni audi? Naš život liči na rijaliti-program, iza koga se krije beda zdravstvenog sistema. A ništa nije bolja situacija ni u prosveti, kulturi ili nekim drugim segmentima društva.

Šta ako broj obolelih u Srbiji bude eksponencijalno rastao i ako se približimo nečemu što se zove "italijanski" ili "španski" scenario? Da li je rešenje pomoć iz inostranstva?

ĐURIĆ: Pandemija je pokazala da u svetu vlada nedostatak solidarnosti. Videli smo šta su sve zemlje pohitale da urade kada su se suočile sa njom – zatvorile su granice i postojeće resurse usmerili isključivo na svoje građane. Slušajući glasove koji dolaze iz centralne Evrope, pa i iz nekih liberalno-protestantskih zemalja kakve su Holandija i Danska, zaključujem da postoji veliki otpor prema solidarnosti čak i sa zemljama EU koje su se našle na udaru pandemije. Bez obzira na to što će pomoć iz inostranstva u određenom obimu zasigurno postojati, ona svakako neće biti dovoljna. Teško je reći kakav period se nalazi pred nama i kakve mere treba preduzeti. U svakom slučaju, ove koje su sada na snazi nisu delotvorne i ne shvataju se ozbiljno, pre svega zbog toga što vlast – kao što smo rekli – šalje kontradiktorne poruke građanima. Ako se pojavite na nekoj konferenciji bez maske, ako u zatvorenom prostoru deset ljudi ima maske, a predstavnik naše vlasti je ne nosi – kakva je poruka koja se šalje javnosti? Mislim da građani treba da uzmu stvar u svoje ruke, da brinu o sopstvenom zdravlju, jer kapaciteti države svakako nisu dovoljni. Bližimo se momentu – mada se istovremeno nadamo da do njega neće doći – kada država neće moći da odgovori na zdravstvene potrebe građana u kontekstu pandemije.

Kada smo spomenuli pomoć iz inostranstva, podsetimo da je naša država odbila medicinsku pomoć koji su nudile Turska i Bosna i Hercegovina za saniranje epidemijskih žarišta u Sandžaku.

Imali smo sličnu situaciju i kada je Crna Gora odbila pomoć Srbije. Poremećeni politički odnosi u regionu prelivaju se i na zdravstvo. Da su države proteklih decenija gradile međusobno poverenje, a ne omrazu, verovatno bi se danas neki od pacijenata iz Srbije, ukoliko ne bude dovoljno kapaciteta u zemlji, mogli lečiti u Hrvatskoj, ili oni iz Crne Gore – u Bosni i Hercegovini ili Albaniji.

Aleksandar Vučić je najavio da će Srbija nabaviti vakcinu pre kraja godine. Nije otkrio detalje, osim što je rekao da Srbija namerava da potpiše protokol o nabavci vakcine protiv virusa korona sa "jednom zemljom". Šta mislite o ovoj izjavi?

ĐURIĆ: U jednom ozbiljnom društvu, informaciju o vakcini trebalo bi da saopšti koordinator za imunizaciju u nacionalnom institutu za javno zdravlje. Kod nas, međutim, javnost i ne zna ko se nalazi na tom mestu. Takva informacija, ukoliko se plasira građanima, morala bi takođe da bude potkrepljena dokazima, činjenicama i detaljima. Recimo, planiramo da uvezemo vakcinu iz te i te zemlje, ta vakcina se nalazi u tom i tom stadijumu ispitivanja, ovo su perspektive koje se nalaze pred njom, u tom i tom intervalu bi moglo da se potvrdi da je ona bezbedna i delotvorna, to će da košta toliko, i tako dalje. Tako izgleda komunikacija koju bi predstavnik zdravstvene vlasti trebalo da ima sa građanima. Pre toga, o tome bi trebalo da se izjasni stručna javnost. Svi ti segmenti su, međutim, izostali. Mislim, takođe, da je Vučićeva izjava nedelotvorna i kontraproduktivna. Ako pročitate izveštaj Svetske zdravstvene organizacije, vi ćete videti da nema niti jedne vakcine, osim one iz Oksforda, koja se nalazi u uznapredovalom stadijumu ispitivanja, a sasvim je izvesno da predsednik nije mislio na nju. Čitamo razne sputnjik-vesti koje govore o tome da se vakcina pravi u Rusiji ili Kini, ali to nisu informacije koje dolaze iz SZO, jedine merodavne ustanove kojoj možemo da verujemo, bez obzira na određene kontroverze koje je prate. Nije, onda, čudno što deo građana reaguje negativno na najavu ove vakcinacije. Ne žele da prime vakcinu koja dolazi iz ko zna koje zemlje, za koju se ne zna na koji je način ispitana, niti koliko dugo je trajalo istraživanje.

U raznim naučno-istraživačkim centrima ubrzano se radi na pronalaženju vakcine protiv kovida-19. Postoji li mogućnost da vakcina, bar ne ona efikasna, ipak ne bude pronađena?

ĐURIĆ: U nekim državama, među koje spada i Srbija, očekuje se pojava nečega što bi trebalo da bude deus ex machina. Očekuje se da se nešto desi i da će epidemija nestati, bilo da je to pronalazak vakcine ili adekvatne terapije. Ozbiljna država bi se, međutim, morala pripremiti za sve moguće scenarije. Najpovoljniji je da se u najskorije vreme pronađe, i pokaže efikasnom i bezbednom, vakcina (ali i to najskorije vreme znači – više meseci ili čak godina), potom da se ona može proizvesti u dovoljnim količinama, da ju je moguće uvesti i da je raspoloženje i poverenje građana takvo da će tu vakcinu prihvatiti. Ali, to je samo jedan od mogućih scenarija. Setimo se samo koliko puta smo proteklih decenija pročitali da su naučnici na pragu da pronađu vakcinu protiv HIV-a, ali to se do danas nije desilo. Može se takođe desiti i da vakcina protiv virusa korona bude pronađena, ali da ne bude dovoljno efikasna, da virus mutira, pa se i vakcina mora menjati, što opet zahteva ponovno vakcinisanje. Drugi optimističan scenario je da se iznađe adekvatna terapija, za kojom se paralelno traga, ali i tu ne vidimo zadovoljavajuće rezultate, bar ne za sada. Neki terapijski postupci su pokazali pozitivne ishode, ali su primenjeni na relativno malom broju pacijenata. I u traganju za terapijom potrebna su veća istraživanja i ozbiljnije studije. Možemo da se nadamo pozitivnim ishodima, ali ozbiljna i odgovorna država treba da se priprema i za scenario da nikada, ili bar ne za dug period, neće biti niti efikasne vakcine niti adekvatne terapije. Šta onda činiti? To bi i građani naše i svake druge zemlje trebalo da znaju. Hoćemo li stalno uvoditi vanredna stanja i policijske časove? Hoćemo li konstantno imati popunjene bolničke kapacitete, zbog čega se građani neće moći lečiti od drugih bolesti? Da li će zdravstveni radnici morati godinama da rade 24 sata dnevno? One nade da ćemo se spontano prokužiti, da ćemo se asimptomatski inficirati i tako steći kolektivni imunitet – čini se da se ne ostvaruju. Šta ćemo onda činiti, koje su strategije? Nadam se da neko o tome razmišlja, ali mislim da ovo nije tema o kojoj treba da se razgovara samo u uskostručnim krugovima. Pošto pandemija remeti život svakog građanina sveta, on ima prava da zna koji su mogući odgovori i scenariji, i da u skladu sa tim planira i modifikuje svoj život.

U jednom intervjuu ste rekli da je izostao i valjan globalni odgovor na pandemijsku krizu.

ĐURIĆ: Kao što je ogolila probleme sa kojima se suočava naše društvo, pandemija je indikator, ogledalo celog sveta. Kao u nekim bajkama, pale su maske i u ogledalu smo spazili svoje pravo lice. Kao pojedinci, imamo sklonost da se nadamo optimističkom scenariju, nadamo se da se ogromni problemi koje vidimo oko sebe neće odraziti na kvalitet našeg života. Već dvadesetak godina gledamo kako se urušava globalni sistem zdravstva, na prvom mestu Svetska zdravstvena organizacija, ali i druge organizacije koje imaju za cilj da pomognu globalnom društvu i građanima, i da obezbede jednakost i ravnopravnost. Ako se zapitate koju ulogu u današnjem svetu imaju Ujedinjene nacije, shvatićete – skoro nikakvu. UN se praktično pretvorio u savetodavno telo ili u globalnog moralistu. Iako i dalje najstručnija međunarodna zdravstvena organizacija, SZO je prvenstveno savetodavno telo, ne rukovodeće, koordinišuće ili implementirajuće. Decenijama se struktura sveta urušava na štetu građana. Mirno posmatramo kako poslednjih decenija drastično raste nejednakost u svetu, a ono se, po pravilu, najpre ogleda u obrazovanju i zdravstvu. Vrhunsku zdravstvenu zaštitu ima tek minimalan procenat najbogatijih. Globalna ekonomska kriza iz 2008. godine bila je crveni signal da nešto sa našim svetom nije u redu, ali na taj signal se nije adekvatno reagovalo. Ljudi su nastavili da se bave svojim tekućim poslovima, ignorišući razloge koji su doveli do te krize. Umesto da bude iskorišćena da se naprave neki pozitivni pomaci u svetu, kriza je produkovala još veću nejednakost, i još veću redukciju izdvajanja za zdravstvo i školstvo. Tim procesima u prilog ide i nestanak ideologija i dominacija populističkih političara. Promoviše se neoliberalni koncept po kojem će slobodno tržište dati odgovor na sva pitanja, a sve ostalo postaje manje važno. Taj trend prati i Srbija posle 2000. godine. Sve osim slobodnog tržišta i razvoja ekonomije postalo je nevažno. A onda smo dobili ovo što smo dobili.

Izvor: vreme.rs