Каже ово историчар и професор са Филозофског факултета у Београду, Милош Ковић, упозоравајући да би овакво рјешење било погубно за Србију, али и цјелокупни српски народ на просторима бивше Југославије.

Мислим да је важно да то људи схвате. Али бојим се да, као што бивши председник Србије Слободан Милошевић није разумео да се у Книну брани Бањалука, да се у Бањалуци брани Приштина, тако и садашња политичка елита у Београду не схвата да се на Косову брани и Република Српска и да Срби више не могу да се повлаче - истакао је Ковић коментаришући посљедња бурна и на моменте драматична дешавања на политичкој сцени Србије.

Он је у наставку овог интервјуа говорио и о илузијама, свим геноцидима које је проживио српски народ, али и о конвертитству и “покатоличавању” Црне Горе. На крају је открио и да ли је могуће и изводљиво да једног дана дође до српског уједињења.

Како бисте описали посљедње протесте у Србији, те ко су људи који су изашли на улицу и зашто су то чинили?

КОВИЋ: До протеста је дошло због неодговорне политике председника Александра Вучића. Србија је месецима била затворена због првог таласа вируса корона и све то је имало одређене здравствене и психолошке последице. Онда је све отворено, игране су фудбалске утакмице, славило се, а одржани су и избори. Сада смо у ситуацији коју Влада Србије више не може да контролише. Уље на ватру долила је и Вучићева изјава да ће људи морати да буду вакцинисани, па и деца од три до 12 година. Све ово, уз најаву поновног увођења полицијског часа, је разгневило људе. И то са разлогом. Наравно, највећи део људи изашао је на ове протесте и због његове неодговорне политике коју је до сада водио у вези са Косовом. Погубна је та његова идеја разграничења. Ради се о идеји “поправке” границе између Србије и такозваног Косова. Другим речима, ради се о признању независности. На тај начин Србија би на цедилу оставила више од 120.000 својих грађана у тој јужној српској покрајини, али би се одрекла и косовског завета, те својих највећих духовних светиња. То би било национално самоубиство.

Недавно сте изјавили како млади боље разумију косовски завјет од својих очева.

КОВИЋ: Да. Моја генерација је сазревала у Титово време, на идеологији југословенства и комунизма. За данашњу омладину то су само историјски феномени, јер нису васпитавани у временима лажних идеологија и немају ту врсту илузија. На срећу, нису ни под утицајем телевизијске пропаганде, већ се информишу путем друштвених мрежа. Сами бирају вести које ће прочитати и процењују да ли да им верују или не. Оно што је веома важно напоменути јесте и да је након те титоистичке дошла западна и НАТО пропаганда која је такође била антисрпска. Као што је Тито инсистирао да Срби морају бити подељени у неколико федералних јединица, за разлику од Хрвата и Словенаца, тако је и идеологија новог светског поретка изразито антисрпска и антируска. Таква политика не само да је форсирала да Срби буду подељени, а подељени смо у крви и рату, већ је инсистирала и на томе да смо ми, жртве троструког геноцида у 20. веку, у ствари геноцид починили. Ова идеологија је изразито материјалистичка и нихилистичка, баш као што је била и у време комунизма. Та врста синергије између титоистичког комунизма и НАТО пропаганде је тренутно највидљивија у Црној Гори и у делу београдске медијско-политичке чаршије. То је идеологија политичке врхушке Мила Ђукановића и београдских другосрбијанаца. Жарко Видовић је ту идеологију назвао “НАТО-комунизмом”. Ипак, данашњи млади људи у Србији су много отпорнији на те врсте пропаганде којима су биле бомбардоване генерације наших очева и дедова.     

Како би могао да буде распетљан косовски чвор?

КОВИЋ: О томе ће, нажалост, одлучивати велике силе - САД, Европска унија, Русија и Кина. Ипак, сматрам да ће главна улога и сама одлука бити на нама. Садашња америчка администрација је прихватила идеју разграничења. То се може видети из јавних иступа Ричарда Гренела и Џона Болтона, али и угледних припадника проалбанске “дубоке државе” као што је демократа Данијел Сервер. Ту идеју прихвата и комесар за спољну политику и безбедност ЕУ Жозеп Борељ, али и француски председник Емануел Макрон. Када то видимо, онда можемо схватити да је ситуација озбиљна и опасна. Само Немачка се одлучно супротставља таквим предлозима. Хоћемо ли се ослањати на њену доброту и благонаклоност према Србима? Ова борба мора, дакле, прво бити добијена овде, у Србији. Не смемо себе да лажемо и мислимо да ће ту одлуку донети неко други уместо нас. На садашњим властима је да одустану од кршења Устава и распарчавања сопствене државе. Јер ако дође до предаје Косова, питање је шта ће бити са Србијом, али и са Републиком Српском. Морамо да спречимо да уђемо у сукоб са сопственом историјом, а наша историја, то је косовски завет и косовска идеја по којој смо дужни да бранимо оно што је наше. Ту не мислим само на породицу, већ и на отаџбину, “српско отечество”, како се говорило још у време Немањића. Та идеја је директно сукобљена са материјалистичком културом савременог Запада, која нам се свакодневно намеће, а која је отворено колонијално предаторска.    

Да ли је новим Законом о слободи вјероисповијести и у Црној Гори угрожена српска културна баштина? Зашто је Милу Ђукановићу дражи Загреб и Ватикан од, рецимо, Београда и Цариграда?

КОВИЋ: То је тај феномен конвертитства бивших Срба који ми данас не разумемо. Када говоримо о конвертитству, ту мислим нарочито на доминантну агресивну струју у хрватској политичкој елити, па и на геноцид почињен у НДХ. Погледајте само реч усташа. Реч “усташи” је српска и користила се за српске устанике у Херцеговини 1875. године. Тај феномен је приметан и код муслимана српског порекла. У последње време то видимо и у Црној Гори. То је једина земља у којој није дошло до промене власти после слома комунизма. Они су сада преузели западњачку идеологију и Црна Гора је данас под контролом и заштитом НАТО пакта. Данас се у тој држави слуша хрватска музика и воли хрватска култура. Делови црногорских медија и политичке елите “заражени” су усташком идеологијом. Песме Марка Перковића Томпсона обожавају и певају на Цетињу. Не знам да ли знате да је и он српског порекла, баш као што је био и Анте  Старчевић. И то је кључно. Нисмо објаснили кључни феномен хрватског конвертитства и злочине усташа, а већ се суочавамо са тим црногорским конвертитством и чак са оптужбама да смо ми починили некакав геноцид. Значи, крајње је време да расветлимо неке кључне теме српске историје.

Да ли “мали” народи могу преживјети у данашњем свијету? Једном приликом сте истакли како нам је потребна “нека врста наше Нојеве барке у времену свеопштег потопа”.

КОВИЋ: Упоришта се морају тражити у себи, у очувању сопствене традиције, историје и културе. Ту, пре свега, мислим на традицијску везу између српског народа и његове цркве. Морамо очувати косовски завет и оно што су нам завештали наши преци. Нема већих вредности од истине, правде и родољубља. Наравно, мора постојати и спремност да се за све те вредности и жртвујемо. Погледајмо наслеђе које је оставио Јован Дучић, Алекса Шантић, Иво Андрић, Меша Селимовић, Скендер Куленовић, Петар Кочић, али и Млада Босна. Видите колико је врхунаца српске културе везано за српски народ у Републици Српској. Ми то морамо да чувамо и негујемо. Да негујемо сопствена сећања, међу којима и сећања на геноцид. Он је на првом месту. Морамо то да бисмо избегли да живимо у илузијама у којима смо живели све до 1991. године.

А које су то илузије?

КОВИЋ: Највећа илузија јесте спремност да се за рачун или љубав Запада одустане од сопственог историјског и духовног наслеђа. Та врста одрицања кренула је још крајем 18. и почетком 19. века. Негде у том периоду Срби су постепено почели да престају да буду заветна заједница вере и идеала, и све више су постојали “заједница језика и порекла”, по угледу на, рецимо, Немце или Италијане. Та врста везивања је била намењена превазилажењу подела између православаца, те католика и муслимана српског порекла. Међутим, спремност да живите у миру са комшијама не сме да вам замагли осећање сопственог идентитета, јер у противном долазите до југословенске идеје, када се ви одричите оног што јесте да би вас други прихватили. Југословенска идеја, сама по себи, није била лоша, али та врста илузије је била веома опасна и кобна по Србе. Зато нам је потребна истина. Шта је то што нас чини српским народом и шта нас је то чувало током векова и многих ратова, сеоба, “преверавања” и геноцида? Одговор - то су наша сећања и предања, наш косовски завет, наша вера и наша Српска православна црква.

Када кажете “преверавање”, на шта мислите?

КОВИЋ: Мислим на прелаз из православља у католичанство и ислам. И са тим је долазило и до губљења српске свести. То је било карактеристично и за оне Србе који су се изјашњавали као Југословени. Мени се чини да српски народ у Републици Српској, у поређењу са Србима у Црној Гори и Србији, има понајмање тог југословенства. Мислим да је ту код вас најчистија и најјаснија српска свест. Рат вас је опаметио и очеличио.

Да ли је, с обзиром на све околности, могуће и реално говорити о некаквом српском уједињењу?

КОВИЋ: Наравно да јесте. Оно је могуће и изводљиво. Историја се мења. Моћ НАТО-а и ЕУ није вечита. Видели смо ми Срби крај и Османлија и Аустроугарске и Трећег рајха. Видећемо крај и овом злу. Имамо и неслогу унутар НАТО савеза, али и све јачу Русију и Кину. На нама је да чекамо прави тренутак. Да ли је икоме изгледало реално 1804. године оно што је опевао наш Семберац Филип Вишњић након Карађорђеве буне против дахија? Сетите се завршетка те песме: “Дрино водо, племенита међо измеђ’ Босне и измеђ’ Србије! Наскоро ће и то време доћи када ћу ја и тебека прећи, и честиту Босну полазити”.  Значи, већ тада је постојала идеја о уједињену Срба. Да ли је икоме изгледало реално да после 1915, када је Србија опустошена, поражена и напуштена, српска војска након три године пробије солунски фронт и оствари идеју ослобођења и уједињења српског народа. Значи, на нама је да будемо мирни и трезвени, али и одлучни, да сачекамо право време. Ми смо подељени на силу. Југославија је растргнута у ратовима и крви. Имамо ли право да се са тим помиримо? Ослобођење и уједињење - то је данас, као што је било у 19. веку, наша главна лозинка.

Посљедње упориште

Како доживљавате Републику Српску?

КОВИЋ: Много тога ме веже за њу. Већ 12 година предајем историју на Филозофском факултету у Источном Сарајеву, а и мајка ми је родом са тих простора. За мене лично, Република Српска је упориште и гарант да се геноцид неће поновити. Она је за Србе исто што и Израел за Јевреје или Јерменија за Јермене, али и гарант опстанка Срба на тим просторима.

Извор: glassrpske.com