Zanimljivosti
Како изгледа живот Београђанина у јеврејској комуни у Израелу
Горан Мекић од 1993. живи у заједници чији чланови имају бесплатно образовање и здравство, субвенционисане трошкове за струју и храну, а примања од рада на имањима и у предузећима деле према броју чланова породице
Живот у равноправној заједници с колективном својином, чији се чланови бесплатно школују и здружено привређују, некоме би у 21. веку зазвучао као утопија. Управо на тај начин живе чланови кибуца – јеврејских заједница у Израелу. У једној таквој комуни безмало три деценије је настањен Горан Мекић, родом Београђанин. Овај четрдесетшестогодишњак с Карабурме одселио се из родног града августа 1993. по окончању војног рока и од тада живи у кибуцу Маген на југу Израела.„Моји прабака и прадеда по мајци су били Јевреји. Убрзо по доласку у Израел сам на основу тога добио држављанство, финансијску помоћ, боравишну дозволу. У Магену сам упознао и супругу Мејтал”, објашњава за „Политику” Мекић, који данас живи с Мејтал и њихових троје биолошке деце – то су ћерке Миа (23) и Даниел (13) и син Дејан (19) – као и четвртим, усвојеним дететом Офиром (8), пореклом из Етиопије.
У Израелу, додаје он, тренутно постоји око 230 оваквих комуна и у њима живи око три одсто становништва. Обично броје између 200 и хиљаду чланова.
„Маген има око 250 чланова и укупно 550 житеља”, истиче Мекић.
Широко навијачко срце
Да Горан Мекић никада није заборавио своју родну Србију, сведочи и то што је с нашим сународницима у Израелу и расејању недавно у израелском граду Јафи организовао други хуманитарни фудбалски турнир „Широко срце”. На њему су учествовале навијачке групе београдског Партизана (Гробари Израел), израелског Макабија и руских клубова Зенита и ЦСКА. Приход од надметања ће преко хуманитарне организације „Косовско Поморавље” бити упућен деци Косова и Метохије.
Претходни турнир је одржан прошле године, а тада је прикупљен новац за обнову основних школа у општинама Ново Брдо и Велика Хоча. Такође су отворене и нове просторије предшколског одељења школе у Витини, а купљени су и медицински апарати за опремање болнице и породилишта у Пасјану.
Објашњавајући разлику између чланова и житеља, он каже да сваки становник кибуца може да ступи у чланство заједнице са навршених 30 година живота.
„До тада могу да покушају да живе и раде ван кибуца. И пре навршених 30 година, становници на основу чланства њихових родитеља имају право на школовање и студирање о трошку кибуца. Уколико неће да студирају, могу да подигну одређену суму предвиђену за њихово школовање”, објашњава Мекић.
Житељи који се учлане живе у комуни и раде на имањима и у предузећима у својини заједнице, по специфичним правилима. Једно од њих је да се примања не добијају по функцији коју неко обавља, већ по броју чланова породице.
„Радник на пољу с петоро деце има већу зараду од, рецимо, мене који сам директор фирме, али с четворо деце. Такође, кибуц уплаћује за сваког члана давања у пензионе и сигурносне фондове. Многе ствари су субвенционисане, попут струје или хране. Образовање и здравство су бесплатни, баш као и базени, вртићи, игралишта за децу, социјалне потребе и брига о старима. Они који се школују или раде у кибуцу, а нису чланови, немају те привилегије и попусте. С друге стране, ако се члан кибуца запосли изван заједнице, он своју плату предаје управи кибуца, која му онда одређује зараду према процењеним потребама његове породице”, говори Мекић.
Ако неко жели да напусти заједницу, додаје он, постоје две фазе.
„Прва је да тај неко узме неплаћени одмор до три године. За то време му се замрзава статус, уз могућност да се предомисли. Уколико је и после три године та одлука дефинитивна, члан добија отпремнину у висини броја година проведених у кибуцу”, наводи Мекић.
Наш саговорник је о трошку заједнице завршио факултет за индустријски менаџмент, после чега се запослио као директор у фирми која се бави одржавањем пољопривредне механизације. И то предузеће је у власништву комуне, баш као и моторна возила и комбајни којима чланови обрађују 2.200 хектара државне земље узете у закуп на 99 година. На тим њивама узгајају кикирики, пшеницу, кромпир, јојобу, ротквице, шаргарепу и авокадо.
„Заједно с још неким кибуцима имамо и фабрику која се бави паковањем и извозом тих производа у САД и Европу, без државне помоћи, а управљамо и фармом крава са око 3.000 грла и око 1.500 крава музара. У Магену постоји и фабрика за производњу соларних панела, са две ћерке фирме у САД и Немачкој. Иначе, члановима кибуца се деле и дивиденде у зависности од пословања заједнице”, наводи Мекић.
Извор: Политика.рс