Овај празник је помен на страдање Светих апостола Петра и Павла, које се догодило у Риму 67. године нове ере, а према неким изворима 69. године нове ере.

Петар је рођен у мјесту Витсаида, на обалама Галилејског језера. Био је један од 12 апостола и нераздвојни Христов пријатељ и сљедбеник.

Његово право име било је Симон, а име Петар /на грчком значи "камен" или на хебрејском Кифа/ дао му је Христос због његове тврде вјере.

"Ти си, Петре, стијена на којој ћу саградити цркву своју и врата паклена неће јој ништа моћи", каже Јеванђеље по Матеју.

Након Христовог вазнесења и силаска Светог Духа на апостоле, проповиједао је вјеру по Палестини, Сирији, Антиохији, Малој Азији и Риму, гдје је два пута боравио.

Као епископ провео је седам година у Антиохији и тада је за сљедбенике Христовог учења настао појам хришћани.

За вријеме владавине императора Нерона у прогону хришћана ухваћен је и бачен у тамницу.

Павле, који се прије крштења звао Савле, рођен је у Тарсу. Био је веома образован и имао је статус грађанина Рима. Павле није спадао у групу прве дванаесторице апостола, већ у групу седамдесет других апостола.

У младости је био ревносан прогонитељ хришћана, вјере коју су тадашњи Јудејци сматрали за јерес.

Када је кренуо у Дамаск, на путу је сијевнула муња и зачуо се глас с неба: "Савле, Савле, зашто ме прогониш?", након чега је ослијепио. Савле је три дана био слијеп, али му се вид вратио послије крштења.

Узевши име Павле, од ријечи "паулус" што значи мали, проповиједао је хришћанство на већем подручју Медитерана.

Дванаест посланица Светог Павла чини дио Новог завјета.

Павле је ухапшен у Риму и бачен у тамницу. Погубљен је заједно са Петром. Павлу је одрубљена глава, а Петар је распет на крст наопачке.

На иконама ова два свеца представљају се заједно - Петар држи кључеве у руци, а Павле мач.

Петровданским слављем завршава се Петровски пост и почиње причешће вјерника који су поштовали правила предвиђена каноном Цркве.

Код Срба постоји обичај да се уочи овог великог празника пале лиле, које се праве од младе коре дивље трешње или брезе. Обично се то ради на мјестима гдје се народ окупља, на трговима, раскршћима и у томе учествују дјеца и омладина.

Паљење ватре и лила симболизује вријеме када су христоборни цареви прогонили и мучили хришћане, везујући их за дрвене стубове, натапајући их смолом и палећи их. Њихова тијела су тада горела као буктиње, освјетљавајући тргове као данас симболичне ватре и лиле.

Извор: СРНА