Učesnici Prve interkatedarske srbističke konferencije – koju čine predstavnici svih srbističkih katedri na svim filološkim, filozofskim, učiteljskim i pedagoškim fakultetima u Srbiji, Republici Srpskoj i Crnoj Gori, uključujui i predstavnike Instituta za srpski jezik SANU, Instituta za književnost i umetnost u Beogradu i Zavoda za unapređenje obrazovanja i vaspitanja u Beogradu – jednoglasno su usvojili, u Naučno-obrazovnom kulturnom centru „Vuk Karadžić“ deklaraciju o neophodnosti povećanja broja časova srpskog jezika i književnosti u osnovnoj i srednjoj školi.

Deklaracija se zasniva na prirodi i značaju nastave srpskog jezika i književnosti u nas, svesti o njenoj ulozi u obrazovanju kao nastavnog predmeta i nastavnog jezika, bogatstvu jezičkog i kiževnog sadržaja, kao i mestu i broju časova ovog predmeta u evropskim obrazovnim sistemima.

U deklaraciji stoji da „nastava srpskog jezika i književnosti predstavlja jedino sistematsko i kontinuirano uvođenje mladih u znanja i prostore maternjeg jezika i književnosti, sa presudnim uticajem na izgrađivanje ne samo njihove jezičke i književne kulture nego, još bitnije, njihovog odnosa prema kulturi uopšte“. -Gotovo svakodnevno, u možda najznačajnijem periodu za razvoj ličnosti, oni se susreću sa logikom i lepotom maternjeg jezika i svetom književnih dela. Predstava igrađena u školi ne gubi se nikada i sasvim i zbog toga je njena saznajna i obrazovna uloga nemerljiva. koliko su uloga i značaj maternjeg jezika i književnosti veliki, govori i podatak da nije bilo nijednog obrazovnog sistema u bilo kom vremenu u kome ovaj predmet nije imao status najznačajnijeg predmeta.

Učenici jedino nastavom srpskog jezika i književnosti razvijaju svoje govorne spsobnosti, obogaćuju rečnik, savadavaju pravila misaone pismenost, napreduju u procesu ovladavanja pravilima jezičke kulture, što je sve nužni preduslov mogućnosti dobrog savladavanja sadržaja drugih predmeta. Jezčko stvaralaštvo ne može se porediti sa bilo kojim drugim tipom stvaralaštva. Moć jezika je ono što čoveka najviše odvaja od svih drugih bića, a ta se moć mladim ljudima najbolje može i mora predočiti kroz moć književne reči, kao najpotpunijeg ispoljavanja jezika.

Maternji jezik i književnost jesu najvrednija duhovna dobra jednoga naoda, čuvari njegovog pamćenja i klture. zato maternji jezik nikada nije samo sredstvo komuniacije (kao što se, neretko čuje), on je nosilac naše kolektivne i individualne memorije koje se međusobno dopunjuju i snaže. Jezik i književnost su u temenjima ne samo ličnog nego i nacionalnog i kulturnog identiteta: najbolje se, ako ne i jedino, kroz sadržaje književosti može učenicima razvijati ljubav prema vlastitoj kulturi, prema vlastitim nacionalnim vrednostima i njihovom mestu u riznici evropske i svetske kulture. Oni poseduju dubinu u koju su uneti pamet i pamćenje kulture koji se, čitanjem i razumevanjem, nadodaju na čitaočevu pojedinačnu pamet i pamćenje. Nije bez razloga rečeno da je ulaganje u maternji jezik i književnost jednako ulaganju u nacionalnu bezbednost i slično građenju snažne brane pred opasnosti od koonijalnog statusa naroda.

Jedino se kroz kontinuitet srpsko jezika i književnosti može pratiti kontinuitet kulturnog razvoja srpskoga naroda – od Svetoga Save do današnjih dana. Srpski jezik i književnost su naša kulturna i duovna vertikala. Snažno oslonjena na jezik kulturno pamćenje (a svojom prirodom delujući na čovekove emocije, čula i intelekt), književnost povezuje sve epohe razvoja srpske kulture. Nije mogue ni jedan period, tog razvoja zaobići. Zato se u programima i za osnovnu i za srednju školu moraju naći predstavnici svih knjiženih epoha. I zato programi izgledaju preobimni. U njima nisu niti mogu biti samo srpski autori, nego i svetski, jer se mora uspostaviti međuodnos sa svetskim epohama i piscima, pošto se vrednost jedne književnosti uvek određuje i komparativno.

Zbog nedovoljnog broa časova, uprkos izuzetnim naporima učitelja, nastavnika i profesora, svesnih svoje emocije i misije, nastava srpskog jezika i knjiženosti nije u mogućnosti da u potpunosti ostvauje višestruku i izuzetnu ulogu: da izgrađuje temeljna gramatička znanja i usvajanje funkcionalne pismenosti kod učenika, da neguje njihovu ljubav prema čitanju i razumevau književnosti, da razvija i snaži njihov kulturni i nacionalni identitet. ogattvo i raznovrsnost nastavnih sadržaja u suprotnosti su sa malim brojem časova, što autore programa stavlja pred nepremostive teškoće, nastavnike prisiljava na sažimanje gradiva, a učenike onemoguava da u potpunosti stiču znanja i uživaju u lepoti svoga jezika i književnosti. Tako se nužno umesto potpunog znanja, zbog broja časova, često ostvaruju samo parcijalna znanja. A parcijalna znanja, poznato je, i nisu prava znanja.

Broj časova maternjeg jezika i književnoati u Republici Srbiji je znatan u poređenju sa većinom drugih predmeta ( 5 čsova nedeljno u mlađim razredima, uključujući i peti, a 4 u starijim, 4 i 3 u gimnaziji), osim sa matematikom, sa kojom je gotovo ijednačen po broju časova. Međutim, nedeljni fond časova primetno je manji u poređenju sa svim evropskim, pa i mnogim vanevropskim zemljama. Drugi, ne manje pametni od nas narodi nikad nisu dovodili u pitanje poseban položaj svog maternjeg jezika i nacionalne književnosti. Evo nekoliko primera: Francuska ima 8 do 10 časova nedeljno, Turska 8 do 10, Rusija 9 (u ovoj zemlji maternji jezik nije samo opšteobrazovni jezik prvog reda, već ima nadpredmetni status), Slovačka 9, Austrija i Portugalija 8 itd. Nem nijedne evropske države koja ima manje od 7 časova u početnim razredima, da bi potom taj broj varirao, zavisno od uzrasta učenika.

Zahtev za povećanjem broja časova jeste nasušna potreba ne samo nastave srpskog jezika i književnosti nego celog obrazovnog sistema. To ne podrazumeva unapređenje znanja samo jednog izolovanog predmeta nego celog obrazovnog sistema, jer se unapređenje u znanjima i učeničkim sposobnostima u srpskom jeziku i književnosti nužno širi na učenje svih predmeta. Srpski jezi i književnost nije, naime, samo nastavni predmet od izuzetnog značaja, već je i nastavni jezik, osnova a učenje svih drugih predmeta. Okosnica osnovnoškolskog i srednjoškolskog programa moraju biti sadžaji srpskog jezika i književnosti jer se po njihovoj uspešnosti meri uspešnost realizacije i sadržaja svih ostalih predmeta.

Zbog toga sa punim pravom tražimo da predmet Srpski jezik i književnost dobije u našem obrazovnom sistemu ono mesto koje zaslužuje, odnosno da se, najpre, poveća broj časova u osnovnoj i srednjoj školi: na najmanje 7 časova u mađim razredima osnovne škole, na 6 časova u starijim razredima osnovne škole, na 5 časova u gimnazijama na svim smerovima i na 3-4 časa u srednjim stručnim školama (zavisno od tipa škole i godine učenja) – ističu učesnici konferencije u Tršiću.

Učesnici Prve interkatedarske srbističke konferencije smatraju da e neophodno da nadležne obrazovne institucije, pre svega Ministarstvo prosvete i nauke, Nacionalni prosvetni savet, Društvo za srpski jezik i književnost, Zavod za unapređenje obrazovanja i vaspitanja, kao i akademska zajednica u celini, preduzmu sve neophodne mere da Srpski jezik i književnost dobije ono mesto u našem obrazovnom sistemu koje mu s pravom pripada. Najnovije izmene nastavnih planova pokazale su da ima prostora za ostvarivanj značajnih obrazovnih strateških iskoraka, a najnovija zbivanja oko novih nastavnih programa još jednom su ukazala na neophodnost povećanja broja časova srpskog jezika i književnosti. Smatramo da svako odlaganje povećanja broja časova iznosi nenadoknadivu štetu srpskom obrazovanju u celini-zaključak je te deklaracije.

Izvor: novosti.rs