Intervju
Горан Латиновић: Резолуција вријеђа достојанство жртава!
"Савремено хрватско друштво је напросто отровано историјским ревизионизмом, са мало наде да је могућ неки напредак у погледу објективног сагледавања прошлости Срба и Хрвата и њихових међусобних односа", казао је у интервјуу за Фронтал професор Филозофског факултета у Бањој Луци Горан Латиновић.
Латиновћ је у интервјуу говорио о недавно усвојеној Резолуцији о поштовању жртава фашистичког режима и покрета, те о покушају ревизије историје.
ФРОНТАЛ: Резолуција о поштовању жртава фашистичког режима и покрета која је усвојена на 8. сједници Представничког дома Парламентарне скупштине БиХ представља покушај ревизије историје и настоји да понизи српске жртве. Како Ви коментаришете Резолуцију и увидом у исту шта је то што је још спорно и проблематично у њеном садржају?
ЛАТИНОВИЋ: По свом садржају, Резолуција је веома проблематичан документ. У њој се нигдје не помиње да је Независна Држава Хрватска извршила геноцид над Србима за вријеме Другог свјетског рата (1941‒1945), што је у ствари и дало примарно обиљежје њеном постојању. Идеологија уништења Срба на пространој територији која је у великохрватским и римокатоличким круговима сматрана хрватским историјским подручјем, сазрела је у другој половини 19. вијека. Ту идеологију, свом снагом спроводила је НДХ, чији су министри сасвим отворено говорили о уништењу Срба. У томе су имали значајну подршку римокатоличког свештенства. Њемачки опуномоћени генерал у Загребу, Глез фон Хорстенау, записао је да је хрватски поглавник Анте Павелић већ у априлу 1941. намјеравао да побије 1.800.000 православних Срба, „и то по сваку цијену и свим средствима”.
"У Резолуцији се каже да су њени доносиоци опредијељени да заштите достојанство жртава, а Резолуција чини управо супротно, она вријеђа њихово достојанство"
Никада није утврђен број Срба убијених у геноциду који је над њима извршила НДХ. У једном њемачком извјештају из фебруара 1942, речено је да су Хрвати убили око 300.000 Срба, а да су због тих злочина многобројни Срби избјегли у Србију. Британски званичник Џорџ Вилијам Рендал питао је могу ли „Срби заборавити 600 хиљада побијених од Хрвата.” Њемачки генерал Ернст Фик извијестио је Химлера средином марта 1944. да су усташе 600.000‒700.000 „политички друкчије настројених” одвели у логоре и тамо „заклали на балкански начин”. Херман Нојбахер, Хитлеров човјек од повјерења, у својим мемоарима првобитно објављеним на њемачком језику 1957, процијенио је, на основу извјештаја који су дошли до њега, да „број невиних, ненаоружаних, закланих Срба износи око 750.000”. У Резолуцији нема ни ријечи о томе. У њој се каже да је „значајан број жртава из Босне и Херцеговине”. Шта је „Босна и Херцеговина” тада? Којем народу су припадале те жртве? Зашто се то прећуткује? У Резолуцији се каже да су њени доносиоци опредијељени да заштите достојанство жртава, а Резолуција чини управо супротно, она вријеђа њихово достојанство.
ФРОНТАЛ: У Резолуцији се спомињу жртве из Босне и Херцеговине, а БиХ тада није ни постојала. Такође, наводе се Бошњаци као страдалници који као нација нису постојали тада. Дакле, очито је да Резолуција не одговора поузданим историјским чињеницама. Како то коментаришете?
ЛАТИНОВИЋ: Босна је своју историју започела као област у саставу Србије. Кад се осамосталила од ње, она није престала да буде српска држава, о чему, поред осталих, свједоче и владари Босне који су своје поданике називали Србима. За вријеме турске окупације, један број Срба и, мањим дијелом, Хрвата, прешао је на ислам, неки под пријетњом, а неки добровољно. Поп Вук записао је у Сарајеву 1516. године о исламизацији у Босни: „Тада у те дане у тој земљи бјеше велико умножавање агарјенских чеда, а православне вјере христианске у тој земљи велико умаљеније”. Један од водећих историчара италијанске ренесансе, Паоло Ђовио, записао је 1555. да су Турци постали од оних Срба који су били подстакнути војничким платама и пљачком. Постоји велики број извора који свједоче о процесу исламизације Срба на територији данашње Босне и Херцеговине.
"Уочи 1941, православни Срби чинили су око 44% становништва данашње Босне и Херцеговине"
Савремену бошњачку националну и политичку елиту ужасава помисао на историјске чињенице, које недвосмислено говоре да је савремена бошњачка нација настала превасходно на српској етничкој основи. Стога се врши пројектовање садашњости у далеку прошлост и покушава се доказати нешто што се никако не може доказати. Посебно је занимљив однос према антифашистичкој традицији и ослободилачкој борби за вријеме Другог свјетског рата. Уочи 1941, православни Срби чинили су око 44% становништва данашње Босне и Херцеговине, муслимани око 31%, а Хрвати са осталим римокатолицима око 23%. Међутим, кад се саберу људски губици припадника Народноослободилачког покрета, поједностављено речено ‒ партизана, који су рођени на територији данашње Босне и Херцеговине, видимо да православни Срби чине око 78% свих погинулих партизана, муслимани око 16%, а Хрвати са осталим римокатолицима око 5%. Дакле, укупни партизански губици православних Срба далеко су изнад њиховог учешћа у укупном становништву данашње Босне и Херцеговине, из простог разлога што су као жртве геноцида, суочени са истребљењем, били приморани да се боре за биолошки опстанак. Истовремено, укупни партизански губици муслимана и Хрвата далеко су испод њиховог учешћа у укупном становништву данашње Босне и Херцеговине. А и зашто би они ратовали против НДХ, коју су у огромној већини сматрали својом и која против њих није спроводила политику геноцида?
ФРОНТАЛ: Мало је познато да је Анте Павелић системски проучавао геноцид који су Турци извршили над Јерменима тридесетих година док је боравио у Италији, тако припремајући геноцид над Србима у НДХ. Турци и дан данас негирају тај геноцид, као што Хрватска негира геноцид над Србима. Како се борити против те дехуманизације и против неистина чији је једини циљ негирање?
ЛАТИНОВИЋ: Турски геноцид над Јерменима за вријеме Првог свјетског рата, а и послије њега, представља први покушај у савременој историји да један народ буде потпуно уништен. Вођа усташког покрета Анте Павелић, боравећи у италијанском граду Сијени од октобра 1934. до марта 1937, проучавао је турске покоље Јермена и на основу тога правио планове о уништењу Срба у будућој Хрватској, које је разрађивао са својим сарадницима на Липарима код Сицилије. И та чињеница говори у прилог томе да је геноцид над Србима био веома озбиљно припреман. Не само да је у савременој Хрватској на дјелу опште негирање геноцида над Србима у НДХ, него се иде и корак даље, па се стријељање припадника оружаних снага НДХ у прољеће 1945. вишеструко преувеличава и покушава представити као највећи злочин у којем су учествовали народи из бивше Југославије.
Дакле, врши се бесрамна замјена теза: злочинци се приказују као жртве, а жртве као злочинци. Савремено хрватско друштво је напросто отровано историјским ревизионизмом, са мало наде да је могућ неки напредак у погледу објективног сагледавања прошлости Срба и Хрвата и њихових међусобних односа.
ФРОНТАЛ: Коме смета српска историја и зашто упорно покушавају да је прекрајају?
ЛАТИНОВИЋ: Свима којима смета постојање Срба западно од ријеке Дрине, смета и њихова богата историја, испуњена „дугим кретањем између клања и орања”, како је то примијетио Иво Андрић, а касније популарисао Милорад Екмечић.
ФРОНТАЛ: Члан сте стручног тима који треба да изврши реформу наставних програма из историје. Који су то кораци које ћете предузети у оквиру ових реформи?
ЛАТИНОВИЋ: У протекле три године написали смо нове наставне програме за 9. разред основне школе и 3/4 разред гимназије, у које смо увели и теме из историје Републике Српске и веома унаприједили теме из историје Другог свјетског рата, а посебно геноцида над Србима у НДХ. Објављени су и нови уџбеници, који су веома квалитетни. Треба то исто да урадимо и у средњим стручним школама. То је велики посао, који тражи посвећеност и вријеме, али вјерујем у Стручни тим, који чине искусни научници и просвјетни радници. Мотивација за читав посао, у који смо ушли у новембру 2016, била је анализа хрватских и бошњачких наставних програма и материјала, која је показала да Република Српска мора да одговори на савремене изазове.
Аутор: Данка Савић